Manjkavosti spoljne politike su nadomeštene “viškom” policijskog nasilja

Manjkavosti spoljne politike su nadomeštene “viškom” policijskog nasilja

Proizvodeći višak policijskog nasilja i represije, Vlada pokušava da popuni praznine koje nastaju nepostojanjem strategije koja se odnosi na grčko-turske odnose i makedonski spor, kao i izbegličko/migrantsko pitanje.

Što se tiče pitanja migranata, reakcije lokalnih zajednica, kako na ostrvima tako i u unutrašnjosti, se nastavljaju, iako mediji, koji su u velikoj meri deo vladinog propagandističkog programa, to dodatno pogoršavaju. Međutim, uglavnom reaguju službenici lokalne uprave i samouprave, jer „ne razumeju zašto se dotok migranata prema kopnenim granicama na Evrosu povećava već četiri meseca i zašto odvraćanje migranata od ulaska na Egeju ne funkcioniše”.

Sve u svemu, isti su rukovodioci i ista javnost sa desničarskom ideologijom koja je glasala za Novu demokratiju i radosno slušala bivšeg premijera Antonisa Samarasa na 13. Kongresu nove demokratije kada se bavio makedonskim sporom i pozivajući na „politiku rešavanja posledica povlačenja iz sporazuma iz Prespe“. Iako ovo ukazuje na sklonosti birača Nove demokratije, rukovodstvo Vlade kreće u potpuno drugom pravcu, preduzimajući inicijative za jačanje perspektiva pristupanja Albanije i Severne Makedonije. Jasno je da se Vlada Nove demokratije po tom pitanju kreće u pravcu SAD-a i Nemačke, u suprotnom smeru od Francuske, što daje prednost produbljivanju EU, a ne njenom daljem proširenju.

U isto vreme, Pariz je jedini saveznik koji je izričito osudio nedavne provokativne akcije Turske svojim sporazumom sa Libijom. Grčka Vlada nastoji predstaviti Tursku kao izolovanu i tvrdi da nijedna vlada nije priznala tursko-libijski sporazum. Međutim, istovremeno je istina da nijedna druga vlada osim Francuske – i možda Tel Aviv, čije je rivalstvo s Ankarom poznato, izričito nije osudila Tursku.

Vladini službenici borili su se, kao i obično, uz pomoć uvek željnih medija, da kontrolišu utiske unutar zemlje. Stoga, pored „izolacije Turske“ koju je, kako je zvanično objavljeno, dijagnostikovao i sam Kyriakos Mitsotakis u svom susretu sa Erdoganom, takođe promovišu „snažan i odlučan stav premijera koji je oštro rekao Erdoganu u lice da nije ispunio ono što je obećao na njihovom prethodnom sastanku u Njujorku u kontekstu ponovnog uspostavljanja grčko-turskih odnosa“. Nakon toga, oni su istakli “smirenost i odlučnost da se bave mogućom eskalacijom sa turske strane uz raspoređivanje istraživačkih brodova”, ali se uzdržavaju od jasne izjave da “istraživanja grčkih teritorijalnih voda predstavljaju casus belli”, kako je potpredsednik parlamenta Nikitas Kaklamanis oštro izjavljivao i kako sve više i više rukovodilaca tiho zagovara.

Ipak, čini se da se sramota vlade odražava i u činjenici da ne može da reši pitanje mera za izgradnju poverenja (CBMs). Dan pre sastanka sa Erdoganom, Ministarstvo odbrane je procurilo da će „CBM biti zamrznute zbog libijsko-turskog sporazuma“. Odmah nakon sastanka, govoreći kao da je neutralan posmatrač, Mitsotakis je primetio da će „CBM nastaviti normalno“. U asopštenju u nedelju Nikos Panagiotopoulos je takođe rekao da “rasprave o CBM ne mogu da se nastave sve dok se još uvek čuju provokativne izjave”.

Izjave turskih zvaničnika se, naravno, nastavljaju, potvrđujući procene da Tayyip Erdogan sledi planiranu strategiju. Ono što je još gore je to što grčka Vlada još uvek nije razumela koje su moguće implikacije Erdoganove strategije i kako se nositi sa njom. Nije razjašnjeno da li će ponovo otvoriti raspravu o slanju „jedinog problema koji je Grčka vremenom prepoznala“, onog o kontinentalnom pojasu, u Hag, da li će ući u proces pregovora o saradnji koja se tiču izvora energije u oblastima koje Ankara nije prepoznala kao važna, ako to znači da će se izgubiti suverena prava. I, naravno, ne postoji strategija koja se tiče glavnog pitanja, a to je potpuna zaštićenost Grčke, do koje treba doći revizijom Lozanskog sporazuma.

Opet, desničarski partizani Nove demokratije reaguju još jednom; kao što je bio slučaj u makedonskom sporu, suosećaju s Antonisom Samarasom koji je prije eskalacije turskih provokacija s jedne strane upozorio da jednostavno osuđivanje Turske nije dovoljno i da je potrebna sveobuhvatna promena politike. Nezadovoljstvo vladinim fobičnim stavom i neuspešno rukovanje ličnim odnosom s Erdoganom ukršta se sa nezadovoljstvom zbog makedonskog sporaa tome se dodaju i do sada neefikasni potezi u pitanju migracije.

U tom širem kontekstu, političko rukovodstvo Ministarstva za zaštitu građana izdalo je naredbe za oštro postupanje sa demonstrantima i, uprkos zaostatku, tri dana kasnije nastavlja da podržava sramotne postupke policije. Fanatični “plavi glasači” mogli bi biti frustrirani kompromitirajućim stavom kada je u pitanju makedonski spor, a posebno kada je reč o Turskoj, ali će ipak pokriti svoj nesretni mentalitet zadovoljstvom koje dobiju kada su bespomoćni građani poniženi vladavinom njihovog zakona i reda. / ibna