Čavušoglu: “Evropa se konačno treba probuditi iz dubokog sna”

Čavušoglu: “Evropa se konačno treba probuditi iz dubokog sna”

Člankom u štampanom izdanju rumunskog lista “Romania Libera”, turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu pozvao je Evropu da se probudi iz dubokog sna, pozivajući se na odnos Grčke i EU prema azilantima.

Uz to se u svom članku osvrće na događaje u Siriji koji su doveli do velike izbegličke krize.

Članak:

„Kao Turska, vodimo veliku borbu na pragu Evrope. Sirijska kriza – koja besni već devet godina i stalno donosi nove katastrofe za čovečanstvo – još jednom nam preti. Ali ovaj put nešto je drugačije. Za nas više nije moguće braniti Evropu, uprkos samoj Evropi, i potpuno sami. Milioni ljudi raseljeni su u Siriji i na putu su ka našim granicama. Bliski Istok je takođe u vašoj neposrednoj blizini – nije tako daleko kao što možda mislite. Ono što se tamo dogodi neizbežno utiče i na vas. Ima onih koji misle da imaju pravo da stalno kritikuju Tursku, iako je ona taj akter koji sam snosi teret. Sada je vreme da shvate kako treba da teže rešenju. Jer je Sirija test za čitavo čovečanstvo – pa i za Evropu.

Dok čitate ove redove, država EU, Grčka, suspenduje svoju obavezu poštovanja međunarodnog prava i zakona EU i sprovodi nehumana dela protiv azilanata – pucajući na one koji traže utočište na njenoj granici, na kopnu i u moru. Potapa njihove čamce, napada ih suzavcem i već je ubila tri osobe, a još mnogo ih je ranila. Uložila je veto na diplomatsku izjavu koja se odnosi na međunarodno pravo. Dok se zajedničke vrednosti EU gaze nogama, institucije EU podržavaju Grčku – iako bi one trebale da podržavaju te vrednosti. UN, međutim, kažu da su ta dela nezakonita.

Grčka pokušava zatvoriti Egej i Sredozemlje da prekine pristup Turske iz tih mora. S druge strane, mehanizam koji se zove Evropska unija, po svojoj uskoj logici, stvara potkrepljujuća objašnjenja za ove politike.

Problem nije samo u jednom od naših suseda, koji je iznenada preko noći promenio svoju sliku kolevke demokratije u gnezdo strašnih slika.

Problem je uopšten. Reći da nikakvi azilanti ne bi trebali doći u njihovu zemlju i da Turska treba paziti na njih je neodgovorno i to više nećemo prihvatati. Međutim, u svakom slučaju, Turska je ponovo pokretačka snaga svih napora za pronalaženje rešenja na terenu i za pregovaračkim stolom. Kritikovanje, umesto saradnje i ispoljavanja solidarnosti, neće rešiti problem. Naprotiv, napore u tom pravcu čini težim. Podsetimo se zajedno kako smo došli do ove tačke, šta smo doživeli poslednjih meseci i šta još uvek doživljavamo u sadašnje vreme.

Kada su demonstracije počele kao rezultat legitimnih zahteva sirijskog naroda, Assadov režim je izveo tenkove protiv svog naroda, umesto da stane uz njih. Do danas je život izgubilo najmanje pola miliona ljudi, a gotovo deset miliona je raseljeno. Gradovi su uništeni; ljudi su istrošeni. 3,6 miliona tražilaca azila – što znači dve trećine svih sirijskih azilanata na svetu – došlo je u Tursku.

Među mnogim terorističkim organizacijama, uključujući PKK / IPG, koje su boravile u Siriji, jedina protiv koje se međunarodna zajednica borila protiv zajedništva bila je DAESH. Uprkos tome, prava prekretnica u borbi protiv DAESH-a bila je turska vojna operacija “Eufratov štit”, pokrenuta 2016. DAESH je izbrisan iz velikog područja, a nakon toga više se nije mogao oporaviti. Od 2014. godine, Assadov režim, uz podršku Rusije i Irana, počeo je totalnu, destruktivnu ofanzivu na opoziciju, ne vodeći računa o civilima. Čak i ako smo imali različita mišljenja sa njima, Turska je pokušala da doprinese traženju rešenja sa Rusijom i Iranom, umesto da traži rešenje sa akterima koji nisu imali uticaja na terenu ili za pregovaračkim stolom. Bilo je potrebno i revitalizirati i spasiti proces UN-a, zaštititi živote hiljada ljudi i sprečiti da postanu izbeglice. Formulom „Astanskog mehanizma“ razvijeni su načini zaštite ljudi od strategije masovnog uništavanja Assadovog režima. I konačno, takav mehanizam je uspostavljen u Idlibu. Tamo postoje i radikalni elementi, a Turska je preuzela inicijativu za odvajanje umerenih od radikalnih grupa i pojedinaca. Tokom ovih operacija, pod izgovorom da se bori protiv terorizma, Assadov je režim, ne praveći razliku, napao civilno stanovništvo a u skorije vreme i turske vojnike koji su raspoređeni kao posmatrači procesa primirja. Sada je režim video šta znači napasti turske vojnike i to će se nastaviti i dalje.

Kad se sve ovo dešavalo, posebno u fazi nakon 2014 – tokom koje se Assadov režim fokusirao na strategiju uništavanja sopstvenih gradova i građana sa spoljnom podrškom – priliv ljudi koji su pobegli iz Sirije u druge zemlje se ubrzao. Sve susedne zemlje postale su prenatrpane. Turska je postala zemlja sa najviše azilanata na svetu. U 2015. godini u Evropi je izbio haos kada su se azilanti okrenuli prema Evropi, napustivši Tursku. 18. marta 2016. godine postigli smo dogovor sa EU. Ovaj sporazum je teret azilanata ponovo ostavio na Turskoj. Ipak, pozdravili smo činjenicu da je EU spremna, mada samo delimično, da deli teret. Uzajamne obaveze su preuzete i u posljednje četiri godine Turska je ispunila sve svoje obaveze prema Sporazumu od 18. marta. EU, sa druge strane, još uvek nije održala svoje obećanje u sledećim poglavljima:

– Trebalo je dati doprinos od šest milijardi evra, međutim, samo polovina je isporučena. A taj doprinos nije došao direktno do nas ili azilanata, već je prosleđen različitim agencijama za humanitarnu pomoć. Taj iznos nije ni vredan spomena, imajući u vidu da smo u tom pogledu potrošili najmanje četrdeset milijardi američkih dolara iz sopstvenih resursa; međutim, ni ovaj iznos od šest milijardi nije dostavljen.

– Dobrovoljni program humanitarnog prijema nije pokrenut.

– Nismo dobili podršku u sprovođenju našeg predloga za uspostavljanje bezbedne zone u Siriji.

Pored toga, EU obaveze u pogledu unapređenja carinske unije, liberalizacije viznog režima, revitalizacije pristupnih pregovora, održavanja samita Turska-EU i saradnje u borbi protiv terorizma takođe nisu ispunjene.

Rekli smo da se „treba održati red u Idlibu kako bi se populacija od četiri miliona ljudi mogla zaštititi od zločinačkog režima i sprečiti izbijanje protoka azilanata“. Nažalost, glasovi podrške bili su, opet, vrlo slabi. Kao rezultat toga, Idlib je krvlju ponovo ostavio svoj trag u ljudskoj istoriji – pretvarajući se u tragediju 2020. To područje su sa zemljom sravnile jedinice vazduhoplovstva pristalica režima. Samo od decembra 2019. godine, gotovo dve hiljade civila izgubilo je život a najmanje milion i po – 80% njih su žene i deca – krenulo je prema turskoj granici. Više ne možemo sami da snosimo taj teret. Ne treba zaboraviti da je za pružanje podrške osobama raseljenim iz Idliba potrebno skoro četiri stotine miliona američkih dolara samo u narednih šest meseci.

Napadi tiranskog Assadovog režima nisu ograničeni na njegov narod. Nedavno, napadom Assadovog režima na naše vojnike koji su štitili zonu deeskalacije trideset šest turskih vojnika postali su mučenici.

Želim ovo još jednom naglasiti: naša država više ne može da sama da izdrži toliki teret koji je preuzela. Nepristojno je ovu izjavu smatrati pretnjom, ucenom ili političkim manevarom. Mi i dalje pružamo potrebnu zaštitu i podršku približno četiri miliona ljudi u našoj zemlji. Držimo se principa zabranjivanja. U našoj izbegličkoj politici nema promena. S druge strane, nemamo obavezu da zaustavimo tražitelje azila koji žele da se presele u bezbedne zemlje. Nećemo zaustaviti azilante koji više vole da napuste našu zemlju i po slobodnoj volji odu u bezbedne zemlje. Ustvari, ni na to nemamo pravo. Međutim, prema međunarodnom pravu i zakonu EU, zemlje u koje idu moraju ih prihvatiti. Baš kao što smo i mi uradili.

Ipak, u Turskoj je ostalo milion ljudi. Da bi se ovi očajni ljudi mogli vratiti u Siriju, Evropa bi se trebala probuditi iz svog dugog sna. Trebali bismo u saradnji s UN-om stvoriti uslove za njihov dobrovoljni, redovan, bezbedan i dostojanstven povratak. Pored toga, EU ne bi trebalo da stvara neodgovornost, već odgovornost. Takođe bi trebalo da sarađuje, pre svega, sa Turskom.

Glavni problem našeg doba su raseljene osobe. Najpametnije je rešiti ovaj problem na njegovom izvoru. Što se tiče Sirije, naše rešenje je sledeće: zajedno moramo sprečiti Assadovo vojno rešenje i oživeti politički proces. Moramo zajedno raditi na tome da osiguramo da se Sirijci mogu vratiti i nastaniti u područjima koja je Turska oslobodila od terorista. Nadalje, bez pravljenja razlike između terorističkih organizacija, moramo zajedno ojačati našu borbu protiv terorizma. Moramo takođe raditi na uspostavljanju reda na Bliskom Istoku, zasnovanog na teritorijalnom integritetu i univerzalnim normama.

Nadam se da će nemački narod, koji je prihvatio mnogo više azilanata nego bilo koje druge evropske zemlje, biti svestan izbora koji čekaju i više neće slušati one koji žele podstaći neprijateljstvo protiv Turske. U tom kontekstu, jedan od lidera EU koji nas je najbolje razumeo bila je kancelarka Merkel. Međutim, čak i obećanih dvadeset i pet miliona evra – simboličan iznos pomoći za izgradnju blokova za smeštaj izbeglica – zbog birokratskih razloga nisu mogli da nam prenesu. U osnovi, za ogromno i izazovno okruženje u kojem se Evropa nalazi, najbolja strategija je saradnja sa Turskom i međusobno uvažavanje. Turska je članica NATO-a i zemlja kandidat za članstvo u EU. Problemi Evrope ili njene okoline neće biti rešeni za jedan dan. Međutim, bez pomoći Turske, oni se uopšte ne mogu rešiti. Ovo je jasno kao kristal i na vama je da li to shvatite ili ne”./ ibna