Analiza; Pitanje geopolitike i snage u grčko-turskim odnosima

Analiza; Pitanje geopolitike i snage u grčko-turskim odnosima

Autor: Nikos Kotzias *

Prekid odnosa snaga

Prvi element koji nam je potreban da bismo shvatili trenutna kretanja je preokret odnosa snage između Grčke i Turske, posebno u oblasti ekonomije, gdje je moć Turske mnogostruko veća od snage Grčke. Rezultat toga je da Turska ima potencijal povećanih sredstava za svoju diplomaciju i opremu. Štaviše, za razliku od Grčke, gde su dvostranaštvo i memorandumi razbili odbrambenu industriju, Turska je razvila snažnu odbrambenu industriju, koja učestvuje u proizvodnji aviona i tenkova, bespilotnih letelica i sredstava kibernetičkog ratovanja. Konačno, njena populacija je blizu osam puta veća od Grčke. Turska takođe ima nedavno vojno iskustvo, od svojih ilegalnih akcija u Iraku i Siriji, dok u Libiji koristi vojsku džihadista. Ukupno promene ravnoteže snaga „dopuštaju“ Turskoj da pokaže svoje nove ofanzivne sposobnosti. Ova činjenica čini politiku savezništva imperativnijom za Grčku.

Turska, s druge strane, ima niz slabosti i kontradikcijakojima rukovodioci teško mogu da upravljaju. Takve su socijalne nejednakosti, verski i nacionalni sukobi, asimetrija razvoja različitih regija. Ekonomija takođe pokazuje opadajuće trendove. Važna slabost Turske jesu njene institucionalne disfunkcije, degradacija demokratije. Nažalost, negativni elementi akumulirani u grčkom političkom sistemu ne dopuštaju Grčkoj da dovoljno iskoristi demokratske institucije kao element vlasti, a to je nešto što treba hitno preduzeti uz širenje i konsolidaciju demokratskih institucija.

Turska, osećajući se snažnije nego pre jednog veka, u osnovi navedenog, pokazuje revizionističke tendencije i veliku nervozu prema vani. Njima se nastoji sprečiti da zemlje oko nje, osim Rusije, ostvare svoja prava.

Tri faktora projekcije snage

Turska agresija je proizvod njenog jačanja, ideje da može revidirati rezultate iz prošlosti, ambicija svog vodstva, ali i postojanja još tri faktora za koja smatra da olakšavaju provođenje njene politike.

Prvi je taj što se oseća dovoljno jakom da izvrši svoju volju, bilo putem pritiska, kao što je to dosad učinila s Grčkom, ili oružjem, kao što to čini u arapskom svetu, jer procenjuje da će potencijalni dobici biti veći od bilo kojeg gubitka.

Drugi faktor je prcena da su vođstva u Siriji, Iraku i Libiji slaba. Nažalost, takav je osećaj dobila i od grčke vlade, od prvog trenutka kada su se „upoznali“ u New Yorku u septembru 2019. godine. Prema tome je cenila je blesave igre na koje se grčka vlada ograničila u pogledu turskih kršenja EEZ i teritorijalnih voda Kipra, ali i prazne reči koje su dominirale u nosu grčke vlade o nizu događaja u Egeju.

Treći faktor je osećaj Turske da će, ukoliko deluje agresivno pozivajući se na iskrivljeno međunarodno pravo, njeni postupci biti tolerisani. Beleži postojanje međunarodnog jaza koji joj omogućava da preuzme krunu „regionalnog vladara“. Napominje da je Rusija, kontradiktorno, u fazi analognoj Lenjinovom pokušaju od pre jednog vekada odvoji Tursku od Zapada. Kina je zainteresovana za geoekonomiju regije, ali ne (još uvijek) podjednako u svojoj geopolitičnosti. Izrael je upetljan u svoje unutrašnje probleme, novom strankom u vladajućoj koaliciji, čiji je vođa naročito ljubazan prema Turskoj. Britanija je zaokupljena Brexitom i zdravstvenom krizom. EU predstavlja arbitra između članice i nečlanice. Nešto za šta je odgovorna „diplomatija“ (ne daj bože) Vlade, dok se najmoćnija država članica EU, Nemačka, ponaša kao u kasnom 19. veku, kao ekonomski saveznik Turske i njenog hranitelja naoružanjem. Konačno, Trump pokazuje „individualni“ proturkizam. Samo jedna zemlja u ovoj fazi pokušava sprečiti Tursku da iskoristi taj jaz: Francuska. Naravno iz vlastitih razloga, ali pokušava.

Francuska je trenutno “prirodni” saveznik Grčke u vrlo teškom trenutku. Saveznik voljan podržati Kipar na smisleni način. Nažalost, grčka Vlada Nove Demokratije odustala je od trajne saradnje s Francuskom, pod pritiskom Nemaca, a moguće i na nagovor Amerikanaca. Francuska ima jaku odbrambenu saradnju sa Egiptom i Libijom. Drugim rečima, u fazi smo u kojoj se interesi Kipra, Grčke, Egipta i Francuske podudaraju u suočavanju sa turskom agresijom.

Atina, međutim, više ne traži saveznike koji se odupiru turskim provokacijama, već „posrednike“ koji će im „olakšati“ put ka potčinjavanju i povlačenju. Čini se da je savez s Parizom uništen kako bi ostali u nemačkom taboru. Na taj način, to vodi zemlju u novi „širi Madrid“ (koji je bio grozo povlačenje Simitisa) i na neku vrstu „morske Imije“. Povlačenja koja ću analizirati u svom članku iduće sedmice („istorijskom“) ./ ibna

* Nikos Kotzias je bivši grčki ministar spoljnih poslova, profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike na Univerzitetu u Pireju, član Pratto pokreta.