Bez zapadnjaštva

Bez zapadnjaštva

Nedavna minhenska konferencija dokazala je da se Evropa oseća lakšim uz Joea Bidena na čelu Bele kuće. Ali puko pomeranje političke brzine i povećanje optimistične retorike ne mogu promeniti igru.

Piše: Ditmir Bushati *

Godišnja minhenska konferencija o bezbednosti od pre godinu dana bila je poslednji međunarodni događaj koji se dogodio pre zaključavanja sveta zbog COVID-19. Glavni naslov konferencije „Bez zapadnjaštva“ više nije mogao da odgovara trenjima i napetostima u evroatlantskoj porodici i međunarodnom poretku u svetu koji je sve više nepolarizovan.

Prošlog petka svetski lideri su se ponovo okupili u Minhenu, ovog puta virtuelno, u manjem formatu, kako bi posebno razgovarali o američko-evropskoj saradnji u post-Trampovoj eri. Ovog puta sa novim naslovom, „Beyond Westlessness“ i bez učešća predstavnika Rusije i Kine. Manje više, ovo je bio povratak na rani minhenski format za rešavanje bezbednosnih izazova u evroatlantskom području.

I.

Učesnici su pozdravili povratak Amerike i njen nezamenjiv doprinos u pogledu međunarodne saradnje. O tome svedoči ne samo snažna poruka koju je preneo predsednik Bajden, već i ponovno pridruživanje SAD-a Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i Pariškom sporazumu o klimatskim promenama, kao i zalaganje da se četiri milijarde američkih dolara dodaju globalnoj šemi COVAX za pravičnu i poštenu distribuciju COVID-19 vakcina.

Mora se priznati da je pandemija oduvala multilateralizam daljnjim erodiranjem međunarodnog ekonomskog poretka. U isto vreme, otkrila je nesposobnost međunarodnog poretka da se adekvatno nosi sa COVID-19 ili klimatskim promenama.

Jose Saramago u svom romanu „Videti“ kaže nam da epidemije ne transformišu društva, već nam pomažu da shvatimo istinu o našim društvima. Dakle, države su se ponašale hobsovski, mada ne pokazujući mačeve među sobom. Odgovor na virus je u većini slučajeva bio lokalni, što je ilustrovano zatvaranjem granica, uspostavljanjem kontrole nad izvozom u zdravstvenom sektoru, gomilanjem rezervi zaštitne opreme i politikom vakcinacije, koja ostaje povezana sa potrebama svake zemlje pojedinačno.

Iako nas je Pandemija primorala da zamislimo da živimo u zajedničkom svetu, nijedna od glavnih sila nije tražila rešenja u multilateralnom sistemu. Gledano iz ovog ugla, „Minhenski konsenzus 2021“ zasnovan na devizi „Beyond Westlessness“ govori o neophodnosti multilateralnih institucija i međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima da bi se rešili izazovi sa kojima se suočava naš svet.

II.

Posle hladnog rata svet se smestio u novi međunarodni sistem koji su obeležile tri sile: geopolitička, ekonomska i tehnološka. Naime, američka nadmoć, slobodno tržište i internet revolucija. Činilo se da svi zajedno rade na stvaranju otvorenijeg i prosperitetnijeg sveta. Krvavi ratovi u bivšoj Jugoslaviji, teroristički napadi 11. septembra 2001. u SAD-u, globalna finansijska kriza, neviđena izbeglička kriza i sada pandemija poljuljali su temelje međunarodnog poretka.

Iako trenutna situacija zahteva zajedničku viziju, ukorenjenu u liberalnim vrednostima, to nije dovoljno da bi došlo do neophodnih promena nametnutih potrebom za rešavanjem izazova 21. veka. Pored konsenzusa o potrebi bolje koordinacije ključnih evroatlantskih porodičnih aktera u rešavanju ključnih bezbednosnih pitanja, Minhenska konferencija je takođe istakla područja u kojima se njihovi interesi i prioriteti razlikuju.

Američki predsednik Bajden predložio je novo partnerstvo sa Evropom, savez demokratija u konkurenciji sa Kinom i Rusijom. Više od pokazivanja američke izuzetnosti, moćna poruka predsednika Bajdena pre svega pokazuje američki potencijal da usmeri evroatlantsku alijansu ka izazovima budućnosti.

Francuski predsednik Macron je primetio da su SAD i Evropa bliski saveznici i dele zajednički pogled na svet, međutim, njihovi prioriteti nisu uvek isti. Macron je podsetio da su se SAD, još od vremena predsednika Obame, okretale ka Pacifiku, dok Evropa ima veći trag u Mediteranu i Africi.

Priznajući ovu realnost, predsednik Macron se vratio svojoj tezi o neophodnosti promene NATO-ovog „strateškog koncepta“ kao odgovor na globalno evoluirajuće izazove kao što su sajber odbrana, podaci i kritična infrastruktura, kao i potreba za reformom evropskih institucija i politika kako bi Evropa mogla da postigne „vojni suverenitet“.

III.

Minhenska konferencija dokazala je da se Evropa oseća olakšanje uz Joea Bidena na čelu Bele kuće. Ali puki pomak u političkoj brzini i porast optimistične retorike ne mogu promeniti igru. Veliki globalni izazovi ostaju tu. U roku od jedne decenije, bezbednosna pitanja biće sve akutnija i usko povezana sa klimatskim promenama, podacima, veštačkom inteligencijom, sajber odbranom, kritičnom infrastrukturom, a ne sa razmeštanjem trupa ili pomorskih kapaciteta.

Iako se saveznici možda neće složiti oko svakog pitanja, u potpunosti se slažu oko osnovnih principa i vrednosti koje treba negovati, uprkos izazovu koji predstavljaju države poput Kine, Rusije ili Irana. Nadajmo se da će ovo takođe biti osnova na kojoj će se obnoviti evroatlantski savez. Istovremeno, ova obnova će se materijalizovati na zapadnom Balkanu, ne samo u odnosu na treće aktere, već pre svega kao ulaganje u zaustavljeni proces demokratske transformacije, održivog ekonomskog razvoja i članstva u EU. / ibna

* Ditmir Bushati je bivši ministar spoljnih poslova Albanije.