“Jao, po njemu je snimljen onaj film ‘Titanik’?” i “Tuga od te noći se ne može opisati”: 2 izjave o Titu otkrivaju generacijski sukob mišljenja o maršalu

“Umro je drug Tito!”, rečenica je koju je 4. maja 1980, pre tačno 45 godina, drhtavim glasom saopštio Miodrag Zdravković, spiker Televizije Beograd, a koja je celu bivšu SFRJ ostavila u šoku, odjeknuvši gromoglasno i svetom!

Iako je u prepodnevnim satima delovalo da ih ima manje nego prethodnih godina, bili su kao i uvek visokomotivisani da odaju počast “najvećem sinu naših naroda i narodnosti”. Na zastavama petokraka, i na kapama, u rukama Titove slike, buketi cveća, venci…

Jednakost, sloga, zajedništvo, svima dostupno obrazovanje, odlično zdravstvo, sigurni poslovi – glavni su razlozi što mnogi, kako kažu za Kurir, i dan-danas oplakuju Maršala.

– Ljudi su bili ljudi, a sada su neljudi. Uzmeš makedonsku zdravstvenu knjižicu, lečiš se u Sloveniji, i niko te ništa ne pita. Znao se red, bilo je poštovanja jednih prema drugima, mladima prema starima.Ništa od toga više nema – kaže za Kurir Jorgij Nikolov iz Kočana u Severnoj Makedoniji.

Tita je, kaže, video 1979. na stadionu JNA kao učesnik na poslednjem sletu. Kada je umro, Jurij je bio u JNA u Ćupriji.

– Tih dana smo svi gledali dnevnik. Ne zato što nas je neko terao, već što smo hteli. Kada saopšte da mu se stanje poboljšalo, svi bismo skočili i uzviknuli radosno. Kada kažu da se pogoršalo – svi ćutimo… A onda jednog dana, vratio sam se sa straže, tek legoh, kada ulazi desetar i kaže: “Umro drug Tito.” Ta tuga se ne može rečima opisati.

I Verica Petrović iz udruženja Ujedinjena Jugoslavija priča s nostalgijom.

– Svi smo bili kao braća. Nismo zaključavali vrata od kuće, komšijama smo mogli da ostavimo decu na čuvanje. Danas niti bi želeli da ih pričuvaju, niti im mi možemo verovati – kaže Verica, koja je Tita više puta videla i uvek joj se činilo kao da baš njoj maše.

Nekada je bilo bratstvo i jedinstvo, a sada se delimo kako stignemo, kaže Zdenka Kraljić iz Međumurja u Hrvatskoj, dok Vlastimir Jeftić iz Vlajkovca dodaje da svake godine dolazi da poseti Titov grob i da neće odustati dok ne umre:

– Bio sam železničar i od svoje plate sam mogao da kupim nov auto “zastava”, vodio sam ženu i decu na more. Dobijem letovanje besplatno od sindikata, a za njih uplatim – priča Vlastimir, dok jedna žena dobacuje:

– Više je stranih delegacija i poznatih i uticajnih ličnosti došlo na njegovu sahranu nego na papinu.

Cveće Miljković iz Rume kaže da Tito danas za mnoge ljude simbolizuje njihovu mladost.

– Tito je bio naša mladost. Mi smo svi iz tog doba. Svi smo bili Titovi pioniri, Titovi omladinci, Titovi akcijaši, Titovi omladinci… Imali smo to bratstvo i jedinstvo. Ja sam bio pionir i preko škole sam išao na more. Nije bilo važno da li smo u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori… Važno je bilo druženje – kaže on, i dodaje da je kao mali stajao pored pruge u Rumi kako bi ga video, a na istom mestu je ispratio i voz koji je nosio njegov kovčeg.

Žikicu Đorđević sa Zvezdare primio je Tito u Belom dvoru sa tridesetak udarnika, najboljih brigadira, kada su se vratili sa jedne radne akcije.

– Gde smo hteli, tu smo išli. Putovanja, akcije, sekcije… Sada se to sve plaća. Lepše smo živeli tada nego današnja deca bogataša, a – ništa nismo imali!