Komentar: Kotzias – dva zbora levice

Komentar: Kotzias – dva zbora levice

U članku u novinama Documento, bivši grčki ministar i lider političkog pokreta „Pratto“ Nikos Kotzias analizira dva „izbora“ levice – prebaciti se u centar političkog spektra i konvergirati sa političkim sistemom, ili izgraditi širi demokratski front i mobilisati one koji su bili uzdržani i distancirani? Šta možemo naučiti na izborima u drugim zemljama, posebno u SAD-u?

Ceo članak:

U javnoj raspravi koja se odvija u vezi sa pravcem koji bi levica trebalo da sledi, formulisana su dva „predloga“:

Prvi predviđa pomak levice „ka centru“, gde smatra da se mogu naći neki potencijalni politički dobici. Zaista, to bi nateralo levicu da napusti propitivanje sistema moći i njegovih pristalica i postane „dobro dete“. Ograničiti se na redovne izbore prema centru bez strateške dubine, ali i uz saglasnosti vladi, posebno u zdravstvu i spoljnoj politici.

Ovaj predlog je konsolidovan na osnovu dominantnih, nelevičarskih shvatanja dugog perioda postjuntaške političke seanse. Danas su njihovi poklonici nosioci shvatanja da se levica mora integrisati „tiho“ u sistem. Da ide u korak sa „centrom za modernizaciju“ i odsecanjem od patriotske levice.

Moram da primetim da šema konvergencije u centru podrazumeva određeni praktični značaj kada socijalni i politički uslovi nisu polarizovani. Kada dve glavne partije sistema ne pripadaju Levici. Međutim, kada se raspravlja o levici u zemlji usred višestrane krize, sa intenzivnim socijalnim razlikama i političkim sistemom u podeli, nema glasača za levicu u nepostojećem centru. Njegov cilj treba da bude mobilizacija inertnih narodnih snaga, građana koji kritički gledaju na Levicu i distancirani su od nje, poput 700.000 koji su glasali za vlast levice 2015. godine, ali ne i 2019. godine.

Ova potraga se može postići pod uslovom da postoji posledica, program, vizija, plan i jasni ciljevi koje je Levica postavila protiv politike administracije premijera Kyriakosa Mitsotakisa i njegovih ljudi. Kritični birači biće mobilizovani doslednim adresiranjem jednostrane politike služenja interesima oligarhije i njenih birača; te politike koja vodi zemlju do međunarodne degradacije i smanjenja svih njenih veličina, od BDP-a i demografije do radnih prava i funkcionisanja parlamentarizma.

Da bi se sve ovo rešilo, kako PRATTO predlaže i objašnjava u šest osa programskog zbližavanja i delovanja objavljenih pre pet dana, potrebna su radikalna rešenja i ozbiljnost. Rešenja koja se direktno suprotstavljaju politici Nove demokratije i oligarhijskim interesima. Rešenja koja nisu zasnovana na konvergenciji sa „centrom“, već u politici koja uspeva da mobiliše demokratsko-patriotsku savest i nadu glasača. Levici su potrebni nadahnuće, ozbiljnost, nada i odnosi zacementirani na poverenju, kao i jasnoća ko je neprijatelj, kako bi mobilizovali socijalnu većinu i ponovo je osvojili.

Razumevanje ovog stava postaje lakše ako se analizira „čisti“ dvostranački sistem, kakav je sistem Sjedinjenih Država u kojem su nedavno održani izbori. Konkretno:

Republikanski kandidat Džordž Buš je 2000. godine dobio 47,9% glasova, ili 50,5 miliona. Iako je dobio 0,5% i 544.000 glasova manje od demokratskog kandidata (51 milion, ili 48,4%), on je izabran za predsednika zbog izbornog sistema. Demokrate su 2004. pokrenule uspešnu kampanju za mobilizaciju svojih glasača, posebno levičara. Njihov kandidat je dobio 8 miliona glasova više (59,028 miliona) nego 2000. Međutim, još jednom su izgubili mesto predsednika. Šta se desilo? Buš je uspeo da mobiliše evangeliste i delove krajnje desnice, dobivši 11,59 miliona glasova više nego 2000. godine!

Brojevi ukazuju na to da američki izbori 2004. godine, koji su se odvijali u klimi dubokih raskola, nisu dobijeni nekom „konvergencijom i preraspodjelom“ u centru, već distribucijom i mobilizacijom 20 miliona kritičnih glasača! Istovremeni porast obe stranke pokazuje da dobici proističu iz oporavka i mobilizacije glasača disidenata i kritičara. To su dobici koji su se pojavili u klimi dihotomizacije koju je tadašnja literatura opisala kao „Drugi američki građanski rat“.

Isti ponavljajući obrazac može se otkriti na najnovijim izborima u SAD. Tramp je 2016. godine dobio 63 miliona glasova. Demokratska kandidatkinja Hilari Klinton poražena je, iako je dobila tri miliona glasova više od Trampa. Kandidati obe stranke su 2020. godine dobili rekordan broj glasova. Tramp je dobio 74 miliona! Rekord bez presedana za aktuelnog predsednika, pošto je obezbedio 11 miliona dodatnih glasova u odnosu na 2016. godinu! Broj koji ga je zaludio u kombinaciji sa činjenicom da je izgubio na izborima. Bajden je dobio 79,5 miliona glasova! Istorijski zapis takođe. Dodatnih 13,8 miliona glasova Klintonove. Očigledno je da i 2020. godine, kao i 2004. godine, nije došlo do konvergencije glasova i nove raspodele postojećih glasačkih listića „u centru“. Naprotiv, dogodilo se to da je skoro 25 (!) miliona “kritičnih i disidentskih glasača” mobilisanih i ujedinjenih na duboko polarizovanom izbornom polju.

Ovaj zaključak potvrđuju i mnoge druge slične analize: u uslovima socijalne polarizacije vladari pribegavaju autoritarnosti i mračnjaštvu. Stvara se takva polarizacija, da levičarska opozicija mora dokazati da je to stvarna i realna, ozbiljna alternativa, a ne „sistemski ugodna“ sila koju njeni pripadnici hvale unutar oligarhije. Levica ima dužnost da osigura da može da brani prava većine naroda. Ponovo uspostaviti odnos poverenja sa kritičkim glasačima; birači koji nisu u „centru“, već u politici dužnosti, odgovornosti, ozbiljnosti i stabilnosti oko narodnih i patriotskih interesa. Njihovo zbližavanje ostvaruje se kroz politike koje uzimaju u obzir potencijalne kritike, suzdržavanje i distanciranje. Svakako ne poklanjanjem logici dominantnog sistema. Element tako ozbiljne i odgovorne politike je doprinos stvaranju velikog, patriotskog i demokratskog progresivnog saveza. /ibna