Komentar: Odgovor na tursko obrazloženje za demilitarizaciju Dodekaneza i suverenitet okolnih ostrva

Komentar: Odgovor na tursko obrazloženje za demilitarizaciju Dodekaneza i suverenitet okolnih ostrva

Turska pokreće pitanje „demilitarizacije“ Dodekaneza i suvereniteta nad ostrvima i ostrvcima istog kompleksa (i ne samo njih). Ona želi da se grčka ostrva razoružaju. Govori o demilitarizaciji grčkih područja, a istovremeno je formirala „Egejsku vojsku“ koja cilja grčka ostrva. Njene stvarne namere videli smo na Kipru i u Imiji.

Čvrsto verujem da dve države, Grčka i Turska, ne bi trebalo da rešavaju svoje „razlike“ vojnim sredstvima. Istovremeno, verujem da u slučaju Egeja i Istočnog Mediterana nemamo posla sa dve države čije je jedino neslaganje primena Konvencije Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu (UNCLOS, 1982), već sa jednom državom, Turskom, koja se poziva na „prava“ starog kolonijalizma i negira UNCLOS. Iz tog razloga nije dovoljno pris pristupiti ovom pitanju na način da dve zemlje imaju međusobnih problema koji proističu jednostavno iz primene Pomorskog zakona i da je njihovo rešenje pitanje dijaloga.

Moje čitanje situacije se radikalno razlikuje od uobičajenih analiza. Problemi na Egeju između Grčke i Turske ne proizilaze nedvosmisleno iz nesuglasica i sporova u vezi sa primenom Pomorskog prava. Suprotno tome, oni još uvek proizilaze iz jedinstvenog načina u istoriji civilizovanog čovečanstva – i provokacije – sprovođenja turskih težnji: obnavljanja „prava“ iz kolonijalne ere.

Turski „istorijski argumenti“ nemaju ni istorijsku ni pravnu osnovu

Turska osporava grčku pripadnost nekih „stena i ostrvaca“ (kako ih je definisao UNCLOS), čak i ostrva, koja pripadaju kompleksu Dodekaneza. Ona se poziva na praznine u međunarodnim sporazumima koji se njih tiču i nastoji da pregovara o delovima teritorijalne i pomorske suverenosti i prava Grčke (prema UNCLOS-u „nesušna zemlja“). Ona tvrdi da nisu sva ostrva i stene Dodekaneza odmah predata Italiji nakon osmansko-italijanskog rata. Razmotrimo pažljivo turski argument:

Prvo, i što je najvažnije, Dodekanez, čitav kompleks i njegova poslednja stena, nikada nisu pripadali Turskoj. Ni sekunde u istoriji turske države od njenog rođenja. Turska nikada nije imala prava ni na šta što je povezano sa Dodekanezom.

Drugo, Grčka je „primila“ Dodekanez od Britanaca koji su ga zauzeli nakon nemačke okupacije koja je nasledila italijansku. Potonji su kolonizovali Dodekanez nakon poraza Osmanlija u međusobnom ratu 1913. Ne zaboravimo da je to bio period kada su kolonijalna carstva zauzela kolonije poraženih, poput Italijana od Osmanlija, a kasnije Francuske i Britanije od Osmanlija na Bliskom Istoku (poput Palestine, Libana i Iraka). Shodno tome, dok se Dodekanez nije pridružio Grčkoj, na kraći ili duži period prelazio je u ruke četiri različita kolonijalna carstva, ali nikada u ruke Turske. Na kraju, podsećam vas da se najmanje 93% stanovništva Dodekaneza od 19. veka identifikuje kao Grci.

Treće, Turska se u mnogim prilikama, i šta je još zvanično, smatra državom koja nije naslednica Osmanskog carstva, posebno kada se govori o zločinima potonje, poput genocida nad Pontijcima i Jermenima. Shodno tome, ne može se podneti zahtev za ovo kolonijalno carstvo.

Četvrto, pretpostavimo da Turska lukavo tvrdi osmanski kontinuitet u nekim pitanjima, a negira ga u drugim i da je Dodekanez među prvima. U tom slučaju, radilo bi se o Osmanskom carstvu, čija je Turska „nastavak“, koje je predalo celi Dodekanez i stoga potonja danas nema pravo da bilo šta traži.

Peta tačka je najvažnija: Kada se Turska pojavljuje kao nastavak Osmanskog carstva i zahteva povratak prava i suvereniteta nad zemljama / morima koje je potonje dalo trećim zemljama, na prvi pogled poziva na reviziju međunarodnih sporazuma dogovorenih pod drugim uslovima. U stvarnosti, međutim, ne zahteva se samo „posebna“ primena UNCLOS-a. Ona ne traži nazad zemlje i ostrvca / stene koji su izgubili kao Turska. Nečuveno je to što ona traži zemlju i pomorska prava koja je imalo kolonijalno carstvo čiji je deo bila.

Drugim rečima, Turska nastoji da sruši savremenu svetsku istoriju, osećaj za pravdu, ali i samo međunarodno pravo. Zahteva zemlju i prava bivšeg kolonijalnog carstva, koje nikada nije posedovala. Drugim rečima, ona želi da predstavi svoja moderna prava, zastarele kolonijalne prakse i interese. Turska je (kad joj je to naravno pogodno) prvi „naslednik“ kolonijalne sile koja i danas smatra kolonije svojim nasleđem. Smatra da, prema tome, ona ima prava na bivšim kolonijalnim teritorijama. Pogled koji je potpuno neprijateljski raspoložen prema istoriji, međunarodnom pravu i pravilima dobrosusedstva.

„Pravni argumenti“

Na šta se poziva Turska da bi pravno podržala svoj drugi zahtev u vezi sa Dodekanezom (njegovu demilitarizaciju)? Pariški sporazum iz 1947. Jedini problem je što ona nije „učesnik“ u ovom sporazumu. Shodno tome, on nema pravo da se poziva i kontroliše transnacionalni sporazum između trećih država (član 34 Beča), koje (za razliku od nje) trenutno nemaju primedbe na grčku politiku u dodekanskoj oblasti grčke države. Nijedna država, prema međunarodnom pravu, nema prava i nema nikakvo učešće u sporazumima, ugovorima i konvencijama čiji oni nisu deo.

Podsetiću vas da je odredba o demilitarizaciji doneta nakon insistiranja tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Molotov je, nakon što je pristao na predaju ostrva Grčkoj, naglasio da im neće biti dozvoljeno da se koriste protiv Sovjetskog Saveza u predstojećem hladnom ratu. Takođe, na istoj konferenciji u Parizu, februara 1947. godine, Turska je podnela zahtev da se Kastelorizo i Simi ne vrate u Grčku zbog njihove blizine glavnom delu Turske. Zahtev koji je odbijen „nakon razmatranja“. Štaviše, napominjem, ostrva imaju, u skladu sa UNCLOS-om (član 121, stavovi 2 i 3), sva prava kopna u pogledu pomorskih zona.

U pregovorima o UNCLOS-u 1982. godine, Kolumbija je pokrenula pitanje uvođenja „kriterijuma udaljenosti“ tako da ostrva i ostrvca koji su udaljeni od kopna matične zemlje i blizu treće (Nordkuist 336, stav 121.7) neće imati prava. Zahtev je odbačen, takođe posle mnogo rasprava, od strane UNCLOS konferencije o konfiguraciji. I naravno ako je odbijeno za ostrvca, odbijeno je mnogo više za ostrva kao što je Kastelorizo.

Shodno tome, prigovori Turske na karakter, udaljenost i prava Dodekaneza nemaju pravnu ili istorijsku osnovu.

Ukratko, Turska traži prava koja nije zadržala ni jedan dan. Zahteva da joj se daju prava osmanskog kolonijalizma, za koji je često govorila da nije njegov nastavak. Ali uprkos ovom odbijanju, ono što ona traži je povratak u kolonijalne postavke. Nešto što ne radi nijedna ozbiljna država na svetu. To nije dozvoljeno međunarodnim pravom, ali ni odlukama svetske zajednice, poput UN. Takođe poziva na demilitarizaciju Dodekaneza, predstavljajući se kao nastavak Sovjetskog Saveza, što se može shvatiti samo kao šala.

Mi iz PRATTO-a, kao grčki levičari i patriote, želimo mir i borimo se za njega. Međutim, istovremeno verujemo da naša zemlja ima pravo da brani svoja prava. I to moramo braniti diplomatijom, zakonom i svim drugim potrebnim sredstvima. Na to nas prisiljava kontinuirana ilegalna okupacija Severnog Kipra i na to nas podseća nakupljanje agresivnih vojnih sistema iz Turske u Egejskom moru.

PS 1 Nadam se da grčka vlada nije razgovarala sa turskom vladom o procedurama i sastancima o kiparskom pitanju. Grčka i Turska nemaju gde da razgovaraju o bilo čemu u vezi sa unutrašnjim delovanjem, propisima i životom Kipra. Ovo je pitanje isključivo za kiparske građane koje moramo podržati svim sredstvima kojima raspolažemo. Naravno, Turska dovodi u pitanje nezavisnost Kipra. Nadam se da sadašnja grčka vlada neće ići tim putem.

PS 2 Nadam se da grčka vlada ne razgovara o turskim zahtevima za demilitarizacijom grčkih ostrva, poput Dodekaneza. Čak i sopstvena površna popustljivost mora imati ograničenja. / Ibna

* Nikos Kotzias je emeritus profesor međunarodnih odnosa-spoljne politike, bivši ministar spoljnih poslova, član Pokreta PRATTO i autor