Komentar: Stav bugarskog šovinizma u makedonskom pitanju

Komentar: Stav bugarskog šovinizma u makedonskom pitanju

Piše Nikos Kotzias *

Ozbiljna komplikacija nastala je u našem regionu zbog šovinističkog komešanja makedonskog pitanja od strane radikalnih nacionalista u Bugarskoj. Oni su takođe čisti desničari, poput aktuelnog ministra odbrane i nekih drugih bugarskih političara koji žele da podrže svoju predizbornu kampanju i svoje lične strategije. „Iznenađujuće“, neki se u Atini „dive“ krajnjoj desnici u Sofiji i zahtevaju da Grčka krene njihovim stopama i da podrži njihove stavove! Na primer, oni bi da se podrži bugarski zahtev da se okupacija tadašnjeg juga Jugoslavije ne opisuje kao „fašistička okupacija“. Krugovi koji se „dive“ bugarskoj desnici trebali bi da nas obaveste da li bi Grčka trebalo da prestane da bugarsku fašističku okupaciju tokom Drugog svetskog rata zaista smatra okupacijom.

Podsećam da je „makedonsko“ pitanje počelo kao unutarslovenski sukob. Dominantno (i istorijski glupo) rukovodstvo u Grčkoj uspelo je da ga pretvori u sukob između Grčke i slavo-Makedonaca / Jugoslavije. Izgleda da neke publikacije u Atini žele da ponove ovu glupost.

Prespanskim sporazumom Grčka se rešila problema. Sporazum na kojem su joj bukvalno zavideli diplomatski establišment u Sofiji. To se dogodilo uprkos činjenici da su oni prvi potpisali „Pakt prijateljstva“ sa Severnom Makedonijom. Danas pro-Turci u Bugarskoj veruju da su zbog Prespanskog sporazuma izgubili deo svog „šovinističkog narativa“. Kao kreatori nevolja u regionu, postavili su dva nova uslova za evropski kurs Severne Makedonije.

Prvi uslov odnosi se na to da Severni Makedonci prihvate činjenicu da su Bugari. Oni su nesvesni etnogeneze 20. veka nove slovenske nacije, Slavo-Makedonaca. Potonji su se, posle Prespanskog sporazuma i ustavnih amandmana koji su usledili, pridružili multinacionalnoj državi koja stvara novu „naciju etničkih grupa“ (kao što je španska), koju čine Slavo-Makedonci, Albanci, Vlasi i drugi. Suprotno istorijskim zbivanjima i činjenicama, čini se da bugarski šovinisti nemaju osećaj za prostorno-vremensku stvarnost. Oni još uvek žive u eri Komunističke internacionale u međuratnom periodu. Takođe su izašli van istorijskih granica, jer je bugarski fašizam, zbog divljačke okupacije teritorije današnje Severne Makedonije tokom Drugog svetskog rata, doveo do konačnog otuđenja Bugarske od Slavo-Makedonaca i pružio dalji podsticaj rađanju nove nacije. Zaista predstavlja istorijsku odvažnost da se neki u današnjoj demokratskoj Bugarskoj bez oklevanja pozivaju na argumente bugarskog varvarskog fašizma protiv Slavo-Makedonaca. Naravno, za neke ljude u Atini je to povod da ih podrže.

Zanemarujući istorijsku stvarnost, šovinizam koji potiče iz mračnog doba bugarske okupacije teži da se Slavo-Makedonci preimenuju u Bugare. Još uvek žive u doba hematološko-genetičkih opredeljenja nacija i tek treba da se pomire s činjenicom da danas nacije čine kulturno-političke celine sa određenim pravima na sopstvene institucionalne sisteme. Tek treba da shvate da velika većina Slavo-Makedonaca, a još više bilo koji Albanac Severne Makedonije ili Vlah grčke savesti, nikada ne bi prihvatio da ih se smatra Bugarima.

Nesposobnost nekih u Sofiji pojačana je pseudo-makedonskim ratnicima iz Atine, koji su izgleda zaboravili da su se pravi makedonski ratnici borili uglavnom protiv bugarskog dignitarizma, dok se kasnije Grčka borila protiv bugarske okupacije, sa kojima je zapravo sarađivao veliki deo fronta koji je izjavljivao da je Prespanski sporazum izdaja. Četvrti armijski korpus predao je svo svoje oružje u Kavali usred Prvog svetskog rata, tokom kojeg je 60.000 grčkih građana ubijeno u Istočnoj Makedoniji, a još 20.000 umrlo u egzilu u Bugarskoj, u okviru pokušaja potonjeg da uništi grčki element  u regionu.

Zaista je impresivno da još jednom „superpatriote“ iz Atine žele da se stanu na stranu radikalnog bugarskog šovinizma. Zajedno tvrde da novoj naciji treba zabraniti da bude prihvaćena kao takva, ali da bi umesto toga svi trebali podržati bugarski šovinizam. Poslednji su uvek podržavali stvaranje druge bugarske države, kako su se BJRM nadali da će postati, a zatim da je poždere. Stoga pseudo-Makedonci iz Atine, umesto da se okome na bugarski veto, bolje nam kažu da li zapravo podržavaju „Veliku Bugarsku“ sa grčkim konsenzusom i da li nameravaju da dozvole nekima da ponovo sanjaju fašističke snove u vezi sa grčkim delom zemlje koje je njihova politička frakcija dva puta predavala tada fašističkoj Bugarskoj. Takođe bi trebalo da nas osvetle da li žele da vazdušni prostor Severne Makedonije ne kontroliše Grčka, kako je to danas, nego Bugarska ili, što da ne, Turska?

Postoji, međutim, još jedan zahtev bugarskog šovinizma koji podržavaju pseudo-Makedonci. Oni tvrde da slovensko-makedonski jezik nije nezavisan jezik, već dijalekt bugarskog. To po njima nije južnoslovenski jezik, izvorno sastavljen od elemenata srpskog, bugarskog, turskog, vlaškog i grčkog elementa, koji je posle stekao svoj nezavisni kurs, već „jednostavno“ bugarski dijalekt. Koncepcije naših bugarskih prijatelja ponovo su zastarele. Jezici i nacije se vremenom obnavljaju i diferenciraju. Danas niko ne spori da austrijska nacija predstavlja odvojenu naciju od nemačke ili da skandinavske nacije (Danska, Švedska i Norveška) sada imaju tri različita jezika i korene, uprkos zajedničkom skandinavskom poreklu; nešto što se gotovo identično odnosi na slovenske jezike. Svi znamo da američke knjige prevedene na evropske jezike, kada se pozivaju na prototip, više ne koriste termin „engleski“, već „američki“, jer se u svakom od ova dva jezika postepeno javlja sve više varijanti i razlika. Štaviše, američka nacija američkih građana ne može se smatrati sinonimom britanske, pa čak ni engleske. Isto se odnosi na Novozelanđane, Australijance ili čak Kanađane.

Stvar je u tome da neki u Bugarskoj, sa srednjovekovnim mikromegalističkim sindromom, nastoje da pokrenu nova pitanja na Balkanu i na evropskom putu Severne Makedonije. Životna pitanja, kao ni pitanja koja se rešavaju i / ili naučnim istraživanjem i konsultacijama, ne mogu se nametati predsedničkim uredbama i aktima mirne spoljne politike.

Pitanje je takođe i to što neki na grčkoj strani, umesto da prihvate Severnu Makedoniju, i odupru se velikobugarskom šovinizmu, koji je tako skupo koštao i grčki narod i grčku zemlju, zaslepljeni svojim gnušanjem protiv Prespe, odobravaju politiku koju su makedonska borci politički i vojno ukinuli pre 120 godina. / ibna

* Nikos Kotzias je emeritus profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike, bivši ministar spoljnih poslova Grčke, član Pokreta PRATTO i autor.