Alijana Kaharević već 21 godinu iščekuje svog brata Enesa Ribića iz Bugojna. Te 2003. godine je nestao i nikad ga nisu pronašli.

Ističe da osjeća kao sestra da je živ i ne gubi nadu da će ga pronaći. Nakon toliko godina još uvijek je jaka ljubav sestre prema bratu.

– Tri dana su ronili, tijela djeteta nema. Prošlo 3 dana, onda je ronilac jedan rekao mome ocu, od muke su krenuli vidovnjacima samo da vide je li mrtav ili je živ. Meni je vidovnjak rekao, u nadi da ću ja naći svog brata, bar njega da ću zagrliti i da ćemo otići on i ja zajedno na mezar oca i majke – započinje potresnu priču Alijana.

Kako je rekla, od ove priče neće nikad odustati.

– Ja sam Kaharević Alijana, rođena sam u Jajcu, a od 1995. sam ovde u Bugojnu. Desilo se je to da sam ja brata izgubila. 2003. prvog aprila u pola 12 ujutru, bili smo svi u kući. Njemu je otac kupio BMX-a, bio je zeleno-crne boje, dobro se sjećam. I mama je razvijala pitu, pošto je on bio naša maza, mama je rekla, stavila je njegovu prvu pitu da se ispeče i kaže “hajde ćeri Enćija zovi da jede”. Ja sam izašla, zvala sam ga, nema ga. Tad sam srela njegovog jednog druga, zvao ga je Deba, to mu je bio dobar drug. Pitala sam Deba “jesi ti video Enćija?” “Jesam” kaže, otišao je jedan krug. Šest godina je imao. Otišao je kao krug. Ja sam krenula, dole je bila jedna ulica, prema reci Vesočnici. Ja ne znam šta je mene dole zaputilo. Otišla sam da ga tražim, eto, zvala sam ga, ne javlja se. Ja sam otišla dole – priča Alijana i nastavlja:

– Bio je kao neki mostić gde su radnici prolazili. Bila je tamo ona pilana. Oni su napravili mostić gde prolaze kraj reke da ne idu okolo. Ja sam našla bicikl dva metra od obale, fino spušteno. Vidim taj mostić. Ja sam posumnjala da je pao u vodu. U tom momentu sam ja pošla plakati. Ne znam, u roku od pet minuta moj otac ide s druge strane. Dobro se sjećam bio je u žutoj trenerci. Ide, ja plačem, i on ide, i on zaplaka. Mi smo posumljali da se utopio, da je u pao u vodu – priča ona.

– Dubina je bila do pasa. Mi smo zagradili vir, stavili smo stari auto i grane, da bi se tu kao deca kupali. Pošto ta voda je do kolena. I kad izgradiš vir, eto tu da imamo bar do pasa da se kupamo leti. Međutim, jedan dobar prijatelj mog oca, koji nam je u životu valjao, odmah je angažovao ronioce iz Zenice. Došli su ronioci stvarno odmah. I čamce su dovukli, ronili su tri dana. Tri dana su ronili gde tijela djeteta nema. Znači, nađeno je ovca i cuko. Vjerovatno oni što su gore živjeli pa su bacili. Tako da je to voda odnijela. Međutim, bager je kopao. Ronioci su tri dana ronili. Znači, neprestano su ronili, nisu ništa našli – priča ona.

Kako je opisala, prisjetila se da je jednom prilikom njen brat rekao da mu je jedan muškarac nudilo čokoladu.

– Ja se sjećam kad je on došao i rekao mojoj mami “mama, meni je jedan čiko davao čokoladu, ali nisam ja hteo uzeti, nisam ja lud” – priča ona i nastavlja:

– Tu noć smo ja i on šetali, prije nego što će on ujutru nestati, šetali smo ja ga držala za ruku. On meni kaže “vodi me kući, mene nešto strah”. A on je bio veselo dijete, sa starijim ljudima se najviše volio družiti, sa njima razbaci priču, njega su svi u ovom naselju voljeli, tako je bio veseo, uvijek se smijao – priča ona, a suze same naviru.

Ispričala je da je jednom prilikom vidjela nepoznatog čovjeka sa crnom kožnom jaknom, koji je mamio njihovog psa, pozivajući ga imenom.

– Prepala sam se i počela plakati, tata me je uveo u kuću, a kad je izašao, taj čovjek je nestao. Znao je ime kučeta, zvao ga je na ulici gdje nije bilo rasvjete, bio je mrak. Kada se tata vratio napolje, tog čovjeka više nije video – potreseno priča Alijana.

Ona je istakla da ne gubi nadu i da zna da je njen brat živ.

– Ja to osjećam. Osjećam da je živ jer u vodi bi se našao, koliko samo ribari hvataju ribu, našao bi ga neko. Morala bi voda izbaciti tijelo. Ide na površinu. Neko bi ga našao. Nije mačka, dijete je. Ipak je to dijete šest godina, koje nikad nismo pronašli – rekla je ona.

Potom je Alijanu zadesila nezamisliva tragedija, kada je u razmaku od samo 19 mjeseci izgubila oba roditelja.

Naime, 2016. godine joj je majka preminula, a otac samo 19 mjeseci kasnije.

– Izgubila sam majku u 56. godini, umrla je. Ostao je otac u nadi da će naći svog sina, uvijek je tražio, borio se. Nakon 19 mjeseci i on je iznenada umro ispred kuće, u 57. godini života. Umro je od tuge – rekla je.

– Vidim tatu kako sjedi zamišljen i kažem mu “nemoj tata biti zamišljen”. On meni kaže “Što? Vidiš, ćeri, kakav je život, izgubio sam dijete, izgubio sam ženu. Nema smisla da ja dalje živim”. Ja sam ga ohrabrivala “imaš mene, imaš brata, treba da živiš”, on je govorio “vi imate svoju porodicu”.

– Moj život se sveo na tugu, u nadi da ću zagrliti svog brata – rekla je kroz suze Alijana.

– Možda nekad ovo bude gledao, ako bude gledao, neka se samo seti ožiljka na nozi, imao je ožiljak na nozi. Ličio je na mog oca. Posekao se sekirom. Ako ikad bude ovo gledao, samo neka pogleda svoj ožiljak i znaće da to nije njegova porodica, da je on otet od svoje porodice – govori ona u nadi da je njen brat živ i da će možda da pogleda ovaj video.

– Imao je i izbačen pupak kad se rodio, nije mu bio dobro svezan, i po tome se može prepoznati. Ožiljak na nozi je na koljenu, bilo je ušivano. Pupak mu nije bio ko kod normalne djece. Poznala bih ga po licu, veselo plave boje oči, vezali smo mu rep.

Pogledajte više u reportaži YouTube kanala Srednja Bosna Danas.

Izvor: ( www.kurir.rs / Ibna.rs )