Misija u Idlib: Nada i želja za životom osnažuju izbeglice (drugi deo)

Misija u Idlib: Nada i želja za životom osnažuju izbeglice (drugi deo)

Raštrkani po kamenim brdima Idliba, zaboravljeni od gotovo svih, raseljeni Sirijci bore se da prežive sa večitom željom da se vrate u gradove i sela koja su napustili zbog nasilja.

Pogled sa brda Kah Ahrabat podseća na penastu bujicu koja je poplavila izvajanu dolinu, gde su kuće i šatori raštrkani i bez reda zauzimaju celo područje. Kompaktna gomila kuća i šatora skriva uske ulice između zgrada.

  

Plastika pokriva stropove kako bi se zaštitila stanovnike od kiše, dok fotonaponski paneli osvjetljavaju kuće ili šatore nakon rata, jer je u bombaškom napadu uništena kompletna električna infrastruktura. Oskudne zalihe vode distribuišu se iz pumpi ili bunara rasutih u tom području.

Gore na brdu, sirijski pastir koji sve ima kao na dlanu, sa stadom koje je doneo iz svoje domovine gleda preko brda, možda tražeći svoje selo i svoj dom.

  

Na oštećenim putevima kojima naše oklopno vozilo teško može da pređe, prodavnice gotovo bez robe iskaču desno i levo među brojnim garažama za automobile i dvotočkaše, koji su većina vozila i haotično se voze uokolo.

  

Deca u ovom anarhičnom naselju od 60.000 kuća, držeći torbe, idu u školu. Mali klanovi koji, poput dece širom sveta, bezbrižno koračaju blatnjavim stazama i poljima.

Žene obučene u tradicionalnu odeću arapskog sveta, same ili u grupama, razgovaraju, kupuju i radoznalo nas gledaju. Muškarci, neki se penju na krovove, a drugi pripremaju  cement, nastavljaju posao dok ravnodušno gledaju prema nama, a tu su i oni koji nas pozdravljaju nakon što su prepoznali oznake pratnje automobila.

Put je bio težak dok nismo stigli do naselja izgrađenog od strane AFAD-a u oblasti Meshed Ruhin, naše prve stanice za detaljniji pogled na svakodnevni život izbeglica.

Naselje prima osobe sa invaliditetom sa porodicama. To je bio prvi prioritet za ljude AFAD-a, kako mi je objasnio zamenik guvernera Hataia Eyyup Batuhan Cigerci.

  

Odlučio sam da lutam sam da bih se što više izgubio i družio sa izbeglicama. Malo arapskog jezika kojim mogu da se služim postao mi je saveznik, pored deteta koje je postalo moja senka i gotovo nikad me nije izgubilo iz vida dok sam šetao naseljem.

Ostavio sam jedini asfaltirani put koji je do tada bio završen, dok su ostali bili u izgradnji, i radoznalo sam gledao detalje kuća. Povišeni da izbegnu probleme zbog kiše i poplave na krovovima stoje rezervoar za vodu i fotonaponski elementi za električnu energiju. Ionako nisam mogao da vidim unutrašnjost, jer su kuće naseljene, a kulturne norme zabranjuju nepozvane goste.

Deca su se, kao i sva deca na svetu, igrala. Neki od njih su imali palice u rukama kao oružje i borili su se; pitam se protiv koga. Drugi su seli na motocikle i pretvarali se da ih voze. Ako biste mogli da promenite lokaciju, to bi mogla biti deca iz bilo kog dela sveta.

  

Pretražujući ulice našao sam se u zgradi u obliku ćiriličnog slova P sa mnogo malih soba, neke od njih još uvek u izgradnji, druge pune udžbenika arapskog jezika, a neke sobe gotovo spremne za prijem učenika.

Nasuprot škole nalazi se veća uličica u kojoj su prodavci odložili svoje proizvode. Toliko ljudi. Odeća, obuća, začini, igračke i još mnogo toga razbacani su svuda. Motocikli i klasični automobili voze između pešaka trubeći i izazivajući gužvu koja vrlo dobro podseća na bilo koju drugu pijacu na svetu.

  

Na kraju polja nalazi se džamija, mesto molitve i komunikacije sa Alahom, krajnja nada za spas i pomoć. Ispred džamije me gleda Sirijac u invalidskim kolicima. Pozdravljam ga na arapskom. Zove me da priđem bliže, otvara korpu i daje mi vruću arapsku pitu punu vrućeg povrća. Pokaže na peć koja još uvek gori. Uzeo sam pitu i zahvalio mu se. To nije bio prvi put da sam dobio takvu ponudu od neznanca u muslimanskoj zemlji. Doživio sam to u Iranu, Egiptu, Libanu, Libiji i drugde. Ali pod ovim okolnostima, to je zaista bilo nešto jedinstveno.

Vreme je prolazilo i poslednji put sam prešao naselje, kao i uvek sa dečakom pored sebe. Ispred mene je iznenada prošao motocikl. Vozač se zaustavio ispred improvizovane benzinske pumpe gde su veliki kanisteri čekali kupce da odaberu gorivo. Napunio je svoj rezervoar levkom.

Dok smo se spremali za polazak, deca koja su pratila ostatak naše misije ispratila su nas tražeći da se slikaju sa nama. Čekalo nas je sledeće odredište, pa smo napustili izbegličko naselje kojim, prema rečima samih stanara, upravlja veće saveta u posebnom obliku samouprave.

Sledeća stanica bila su naselja turskog Crvenog polumeseca gde će, prema rečima Hakana Sarija, kuće od 39 kvadratnih metara sa dve sobe, kuhinjom i kupatilom biti predate na upotrebu do kraja februara. Budući da su bili dobri domaćini, muškarci Crvenog polumeseca ponudili su nam čaj i osveženje, dok smo sedeli u jednom od dvorišta kuća koje su nestrpljivo čekale svoje nove stanovnike.

I ako su kuće koje su sagradili AFAD, turski Crveni polumesec i druge nevladine organizacije bili zrak svetlosti u mračnim izbegličkim danima, još uvek postoje izbeglice koje žive u šatorima, u bednim uslovima. Nije uvek moguće ostvariti želje, ali vredi se potruditi.

Očigledno da mi devet užurbanih sati koje sam proveo u izbegličkim naseljima nije bilo dovoljno da bi potpunosti upoznao sa situacijom. Nisam sve video; Nisam čuo svaku stranu priče; Nisam sve razumeo.

Niti je bilo dovoljno vremena, niti sam obišao sve delove područja u kojima boravi skoro četiri miliona izbeglica; Nisam razgovarao sa većinom njih, iako su AFAD i Crveni polumesec obezbedili prevodioce da kontaktiraju Sirijce i pitaju bilo šta.

Ali šta treba pitati izbeglicu? Kako ide život? Šta hoće? Šta im fali? Koje su njihove nade? A sve to možete jasno videti u njihovim očima, u njihovom izgubljenom osmehu, u iznajmljenim kućama ili šatorima koji ih štite sve dok se ne završi noćna mora koja, međutim, traje već godinama.

A šta ako to kažu nekim novinarima? Da li će se nešto u njihovom svakodnevnom životu promeniti? Uostalom, oni koji su trebali da slušaju, vide i rešavaju probleme nikada nisu svraćali. Oni sede u svojim toplim kancelarijama i proučavaju izveštaje, brojeve, prihode i troškove kako bi organizovali još jedan program koji će odagnati krivicu koja bi ih trebala opteretiti, budući da su dobri, religiozni ljudi.

Područje Idliba, sa više od četiri miliona raseljenih Sirijaca sa istoka zemlje, trenutno je relativno bezbedno područje, iako je vojni režim koji kontroliše to područje neograničen. Kada sam pitao vojnike koji su nas pratili za sigurnost, rekli su da su Sirijci, jer sam bio impresioniran time što nisu imali oznake na vojnim uniformama, dok su registarske tablice automobila u pokretu takođe bile sirijske. Oni sigurno nisu pripadali Asadovoj vojsci.

Turska, koja je naišla na oštre kritike nekih vlada i medija zbog svog učešća u sirijskoj krizi, jedina je zemlja koja je na osnovu onoga što sam video i zabeležio – imala pozitivnu intervenciju u rešavanju humanitarne krize u regiji Idlib.

Kroz AFAD, Crveni polumesec i druge turske nevladine organizacije, pruža se podrška i briga za sirijske izbeglice izgradnjom izbegličkih kampova, jačanjem lokalne ekonomije i stvaranjem bezbednog okruženja u području koje je sve samo ne lako obezbediti.

Moguće, ako ne i sigurno, mogu se naći latentni motivi u izboru politike turske vlade u ratnim zonama na tursko-sirijskoj granici. Na to ukazuju tri velike turske vojne operacije u Siriji, čiji je cilj bio stvaranje bezbedne zone na tursko-sirijskoj granici i ukidanje protoka izbeglica unutar Turske, koja sada broji 3,6 miliona Sirijaca i 600.000 drugih etničkih grupa, Azijataa i Afrikanaca. Teška je to situacija koju bi dodatno pogoršali novi izbeglički tokovi iz nekontrolisanog građanskog rata, u koji je umešano nekoliko zapadnih zemalja.

O Siriji je mnogo napisano, a u budućnosti će biti napisano još mnogo toga. Analiziraće se politike, posledice, geopolitičke promene, ali većina njih neće se pozivati na duše nevinih ljudi koji su, iznenada i bez svoje odgovornosti, izgubili svoj svet.

Uprkos brojnim poteškoćama koje nastaju iz života pod ovim uslovima, u šatorima ili kućama koje su izgradile organizacije, uvek sa strahom od oružanog napada i senkom smrti koja lebdi nad naseljima, nada i želja za životom osnažuju izbeglice. / ibna