Misija u Idlibu: Evrope nema nigde… (prvi deo)

Misija u Idlibu: Evrope nema nigde… (prvi deo)

Pandemija nije učinila da izbeglice nestanu … sakrila ih je

Problemi sa kojima se susreću nisu nestali i nisu rešeni, samo ih je pandemija sve zasenila. Isti problemi su još uvek tu da ljude muče, testiraju njihovu izdržljivost da prežive, ali ne  COVID-19, već  teškoće, životne uslove i nesigurno okruženje. To su pitanja koja je zapadno društvo odavno rešilo i koja ih više ne zabrinjavaju.

Naslovi u medijima u poslednjih godinu dana bave se isključivo pandemijom koronavirusa, vakcinacijama i spasenjem od virusa čija smrtnost prema statističkim podacima na silu prelazi 2% potvrđenih slučajeva.

Strah od bolesti, ograničenje ličnih sloboda, poput kretanja i okupljanja, kao i nesigurnost za sledeći dan na poslu, glavna su pitanja zapadnih društava, čineći ih još introvertnijim i zbog kojih zaboravljaju na osnovne evropske principe i vrednosti kao što su npr. humanost.

Zatvorenost u Evropi uklonila je izbeglice sa naslovnih strana novina i televizije, ali isti ljudi koji su napustili domove zbog sukoba ostaju u istoj nevolji kao i pre koronavirusa. Jedina razlika koja očigledno pogoršava njihovu situaciju je ta što su ih svi ili gotovo svi zaboravili.

Putovanje je počelo od Antakije u provinciji Hataj, oko 40 km od tursko-sirijske granice, a zatim vodi preko jednog  od retkih otvorenih prolaza ka Siriji u blizini grada Rejhanli.

Prvo stajanje u regionalnom sedištu AFAD-a (Agencija za upravljanje katastrofama i vanrednim situacijama turskog predsedništva). Zamenik guvernera Hataia Ejup, Batuhan Cigerci, odgovoran za AFAD u regionu, informiše novinarski tim o aktivnostima organizacije na izgradnji 7.500 kuća sa potrebnom infrastrukturom za sirijske izbeglice raseljene unutar njihove domovine, od kada su njihovi domovi postali fokus oružanih sukoba. 27-godišnji zamenik guvernera strastveno govori o ovom projektu, što je takođe postalo očigledno kasnije tokom naše posete naseljima AFAD.

Novac za izgradnju kuća i infrastrukturu potiče od donacija, objašnjava nam. Donacije turskih građana, a ne iz državnog budžeta. Sirijci rade na izgradnji uz naknadu, a sav građevinski materijal, kao i neophodni pribor dolazi sa lokalnog tržišta, ojačavajući tako lokalnu ekonomiju koja propada.

Sledeća stanica novinarskih ekipa je jedan od centara Kancelarije Ujedinjenih nacija za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA), odakle odlaze kamioni humanitarne pomoći za sirijske izbeglice u Siriji i regionu Idlib.

Kamione koji su poredani u dvorištu, zaštićeno visokim zidovima, većinom sa sirijskim registarskim tablicama, sirijski radnici ovde utovaruju za platu, rekao je za IBNA Paul Thomas, zamenik šefa kancelarije OCHA u Turskoj. Više od 50 kamiona svakodnevno putuje Reihanlijem do Sirije, a više od 20.000 putovanja je obavljeno u 2020. godini. Fotografišemo, ali UN traže da sakrijemo lica i registarske tablice kamiona iz sigurnosnih razloga. Betonske barikade ispred kancelarije UN-a podsećaju nas da se čak nekoliko kilometara dalje unutar sirijske teritorije ništa ne smatra bezbednim.

Naša sledeća stanica je granični prelaz Cilvegozu. Kamioni za humanitarnu pomoć stoje u redu, dok jedan mještanin, koji vozi pakete u kolicima prelazi prema Siriji. Zaustavljamo se i menjamo automobil. Spremamo se da ponovo uđemo u mali autobus, ali ovog puta njegova unutrašnjost je drugačija. Oklopljeno je. Veliki prozori koji se vide spolja su mali pravougaoni prozori iznutra, kao da smo u rezervoaru. Dvojica naoružanih muškaraca dodata su u našu pratnju zbog bezbednosti. Holandski kolega je najspremniji jer nosi pancir na kome je ispisana reč PRESS, a oko pojasa nosi komplet prve pomoći.

Već smo prešli na sirijsku teritoriju i pejzaž se menja. Kamena brda dominiraju desno i levo, kamioni su jedina vozila s kojima se susrećemo, a tu su i motocikli koji se pojavljuju u blizini naselja.

Gradovi i sela koji su nekada bili ovde nestali su među desetinama hiljada šatora, ali i kućama koje su izgradili AFAD i turske nevladine organizacije koje koordiniraju naseljavanje izbeglica u domove.

AFAD radi u saradnji sa Crvenim polumesecom, kao i nevladine organizacije, IHH, udruženje Deniz Feneri, turska verska fondacija, fondacija Aziz Mahmud Hudai, Fetih-Der, Sadakatası, udruženje Yedi Basak, udruženje humanitarne pomoći Hairat, udruženje Besir, Kiriamr Der, Turan i Iddef.

Operacije AFAD i Crvenog polumeseca imaju za cilj izgradnju oko 53.000 kuća u kojima će biti smešteno više od 300.000 izbeglica. Raspodela kuća se zasniva na kriterijumima i daju se besplatno. Do sada je izgrađeno 28.000 kuća, dok će ostale biti isporučene u bliskoj budućnosti. Na izgradnji kuća radi više od 2.000 sirijskih radnika, dok je do sada naseljeno više od 18.000 porodica.

Stajališta su uzastopna, kako bismo imali priliku da izbliza vidimo naselja. Prva slika je sa brda Kah Ahrabat, gde se izbeglički kamp Atmeh prostire nepravilnim rasporedom kuća i šatora. Sledeća stanica u oblasti Meshed Ruhin gde su AFAD i turski Crveni polumesec stvorili dva naselja na različitim mestima. Naselje AFAD u kojem smešta osobe sa invaliditetom i njihove porodice je puno života, dok kuće Crvenog polumeseca prve stanovnike čekaju do kraja februara.

U oblasti Der Hassan, koja je bila sledeća stanica, videli smo zgrade u izgradnji, dok smo na kraju posetili izbeglički kamp u oblasti Hezreh, gde se i dalje živi u šatorima, u tragičnim životnim uslovima. Prema AFAD-ovcima, nijedna izbeglica ne bi smela da ostane u šatorima duže od dva meseca i mora da bude premeštena u kuće, ali to nije moguće, zbog čega u šatorima ostaju i godinama.

Kroz ovo putovanje u pratnji vojnika, nepoznatog identiteta zbog naše bezbednosti, odsustvo Zapada i Evrope bilo je zaglušujuće. Možda su bili u drugim oblastima, a mi ih nismo videli. Možda. Iako se čini neverovatnim da EU ne ostavlja svoj trag gde je god to moguće. / Ibna