Mitsotakis i Prespanski sporazum

Mitsotakis i Prespanski sporazum

Petar Arsovski

Nakon pobede Nove demokratije na parlamentarnim izborima u Grčkoj, glavna vest u Makedoniji bila je nova grčka vlada, ali i sumnja da političke promene u našem južnom susedu mogu značiti oštar zaokret u desno u odnosu na Prespanski sporazum, koji bi posledično značio ugrožavanje naših evroatlantskih, ili u ovom slučaju najverovatnije samo evropskih ambicija. Svi se pitamo šta možemo očekivati od Mitsotakisa. Političar koji je bio jedan od najglasnijih protivnika Prespanskog sporazuma, nazivajući ga izdajom interesa Grčke, štetnim sporazumom koji ne sme biti potpisan i ratifikovan, sada ima apsolutnu većinu u grčkom parlamentu i realno je u poziciji da učini nešto po ovom pitanju. Stoga je prilično realna zabrinutost u Makedoniji da li će nova grčka vlada imati novi odnos sa našom zemljom i naše novouspostavljeno prijateljstvo s Grčkom.

Jednostavan odgovor je – ne. Uz malo više domaće drame, sa malo složenijom implementacijom i tumačenjem onoga što je u njoj napisano, Prespanski sporazum će ostati. Evroatlantska integracija Severne Makedonije će se nastaviti. Prijateljstvo će se održati. Ono što će se najverovatnije promeniti je klima i ton u kojem komuniciramo, kao i tolerancija prema nekim pitanjima. To bi na kraju moglo biti dobro za nas.

Evo zašto mislim da je gotovo nemoguće komplikovati paket iz Prespe. Prvo, ako oduzmemo kućnu retoriku iz jednačine, geostrateški interes Grčke je, u stvari, da se region što brže razvije i integriše u EU. To bi obezbedilo dodatnu stabilnost, bezbednost, otvorilo bi nova izvozna tržišta i nove mogućnosti za grčke investicije. Dakle, pravi interes grčke spoljne politike je paket postignut u Prespi, koji treba ne samo da se održi, nego i da se ubrza. U ovom paketu Grčka je zainteresovana za bržu stabilizaciju regiona, kako bi napredovala a ne ostala siva zona u EU integracijama. Ovaj interes nema nikakve veze sa trenutnom politikom, domaćom retorikom ili željama političkih elita, ali je konstanta, tako da ne verujem da bi Mitsotakis učinio bilo šta da ugrozi pravi geostrateški interes svoje zemlje.

Drugo, Mitsotakis ima mnogo veće i urgentnije izazove nego problematizaciju sporazuma o imenu. On dolazi na vlast u vreme kada Grčka izlazi iz mera štednje, tako da će očekivanja biti visoka. Građani Grčke očekuju trenutni bum u privredi, zaposleni u javnim institucijama očekuju povećanje beneficija, biznis očekuje rast BDP-a, a građani očekuju smanjenje poreza. Sve ovo mora da se odvija pod budnim okom međunarodnih zajmodavaca, koji očekuju intenzivniji ekonomski rast bez rasipanja, sa relativno jakom finansijskom disciplinom i relativno velikim budžetskim deficitima. Štaviše, pitanje imena više nije vruća tema u grčkoj javnosti, što mobiliše veliki broj birača na bitan način. Dakle, ne bi imao mnogo toga da dobije, ali bilo bi mnogo toga da se izgubi ako bi odlučio da se bavi nacionalnim romantizmom, a ne ekonomijom.

Treće, voz koji je nosio Prespanski sporazum i dobrosusedske odnose već je otišao, a politički trošak revizije može biti ogroman. Mitsotakis će, u slučaju da želi problematizovati ovaj paket, morati ići protiv cele međunarodne zajednice, koja je već proglasila sporazum ogromnim uspehom, “odličnim primerom dobrosusedstva”, i nominovala lidere koji su postigli ovaj dogovor, za Nobelovu nagradu za mir. Iz ove pozicije, jednostrana revizija ovog paketa značila bi sukob sa mnogo ozbiljnijim međunarodnim interesima i snagama, a Mitsotakis lično, a delom i Grčka, ponovo bi vratili sliku o „lošem dečku“, od koga su se jedva spasili pomoću mera štednje, i uz pomoć ovog sporazuma. Prema tome, ne verujem da bi bilo koja politička elita u Grčkoj želela da se ponovo stavi u tu situaciju i da bude meta međunarodne zajednice zbog neodgovornog ponašanja.

Četvrto, ove pozicije Mitsotakisu savršeno odgovaraju – neko drugi je potpisao sporazum i ta osoba će biti politički „krivac“ za nanetu štetu, dok će Mitsotakis samo izvući koristi od toga. Osim toga, kad god postoji potreba, uz relativno benignu domaću mini-dramu o štetnosti ugovora i ugroženim nacionalnim interesima, može se defokusirati iz domaćih problema. Dakle, doći ćemo u klasičnu balkansku političku školu: oni će vikati i vikati kod kuće, ali će napolju biti kao mačići; kod kuće će biti puno busanja i mini-drama, dok će spolja biti biti pune saradnje i politike “zatvori oči i nosi”, i sporazum će se primeniti glatko što je više moguće.

Peto, jedina kategorija u kojoj očekujem pooštravanje pozicija je implementacija sporazuma i tumačenje njegovih još otvorenih pitanja, za koje ne mislim da je nužno loša pozicija za našu zemlju. Mislim da je za obe strane zdravo da nema kašnjenja u sprovođenju sporazuma. Imamo delove sporazuma koji se ne provode, što ostavlja samo neobrađenu ranu, i zato mislim da će nas takav diplomatski pritisak zapravo odgurati preko obale, naterati nas da ga završimo i posvetimo se sledećem izazovu, što je svakako korisno. Isto važi i za Grčku, koja bi se trebala suočiti s tim pitanjem što je pre moguće. Dakle, što je brže i strože, to je bolje za svakoga – otvorena pitanja na Balkanu vremenom ne nestaju, a ipak bujaju u divljim korovima, koji se nikada ne može iskoreniti.

 

Stavovi izneseni u ovom članku su lični stavovi autora i ne predstavljaju uređivačku politiku Nezavisen Vesnika.