NaslovnicaRegionMLADEN KANCELARIJU ZAMENIO STENOM?! 17 godina radio za veliku svetsku firmu i...

MLADEN KANCELARIJU ZAMENIO STENOM?! 17 godina radio za veliku svetsku firmu i samo rekao dosta! Sad tu radi i zarađuje, evo kako

Objavljeno:

Splićanin Mladen Bartulović već deceniju čuvar je svetla na svetioniku Struga. Osam sati u kancelariji zamenio je „solidnom kamenom stenom“ zbog čega do danas nije zažalio. Usamljen, kaže, nije bio nikad, samo mrtav umoran od posla.

Svetioničar Mladen Bartulović sa suprugom boravi na svetioniku tokom čitave godine, osim za vreme godišnjeg odmora, mada priznaje da ga je život u gradu odavno umorio. Prve dve godine na Strugi živeo je sam – usamljen nije bio nikad, samo mrtav umoran od posla.

„Meni je proljetelo. Ja sam splitsko dite i trideset godina sam radio u Splitu, od čega sam poslednjih sedamnaest godina radio za veliku svetsku kompaniju, bavio sam se uvozom i izvozom. Onda mi je jednostavno sve to skupa dosadilo i ja sam odlučio promijenit svoj život iz korena”, priseća se Bartulović za RTS.

„Imao sam zdravstvenih problema. Kada je firma odlučila da ugasi pogon, meni se to sve skupa smučilo. Onda sam odlučio promijenit svoj život i preživit. Rekao sam svojoj ženi tada, ako ostanem još šest mjeseci u uredu, ja ću umrijeti – i tako bi se to i desilo“.

Neizvesnost kapitalističke svakodnevice zamenio je solidnom kamenom stenom gde je spoznao da samoća nije preduslov usamljenosti: „Ja sam svetioničar samo poslednjih deset godina. Kažem ‘samo’ jer mi je proljetelo.“

Sedeo je spokojno ispred kamene kućice koja se nalazi tik uz svetionik. Pogledom je pratio mačiće koji su osim njega i supruge jedini stalni stanovnici rta Struga. Dočekao goste domaćinski, uz čašicu travarice, setnog osmeha s pitanjem da li Valjaonica bakra u Užicu još radi.

Mladen je prvobitno bio čuvar svetla na ostrvu Sušac, da bi po odlasku svog prethodnika Jurice Kvinte, bio prebačen na Lastovo. Iako je interesovanje za ovaj poziv koji se često doživljava kao beg od haotičnog gradskog života poprilično veliko, istrajan je bio u svojoj odluci: „Podneo sam molbu Plovputu i čekao jedno godinu dana. Sjećam se da je lista čekanja za svetioničare bila duža nego za magnetnu rezonanciju, a mislim da je i sada tako“.

Tokom deset godina provedenih u službi svetla, nijednom nije posumnjao u svoju odluku: „Ja sam mislio doć nakon rata ’96, ali nisam, pa sam došao kad su se stekli uslovi. Kad sam konačno rešio da hoću da budem svetioničar, drugo me ništa nije zanimalo – mogu reći da se do danas nisam pokolebao“.

Nije se Mladen previše obazirao na nekoliko turista koji su na Strugi boravili tek toliko da fotografišu svetionik i otvoreno mora koje se stapalo sa horizontom. Avgust je idealan za posetu Lastova – more je smaragdno, dani topli, ali ne i vreli, a tokom avgustovskih vedrih noći, „ostrvo kristalnih zvezda” sija punim sjajem.

Za Mladena kojem je Struga druga kuća, lastovska priroda iskonska je i jedinstvena cele godine; posebno uživa u septembru, oktobru i novembru kada „nema gužve, more je toplo, jesenje su boje i sveje lepo“.

Lastovo je najudaljenije stalno naseljeno hrvatsko ostrvo sa svega nešto više od 800 stanovnika. Lastovski arhipelag čini oko četrdesetak malih ostrva, a zbog svoje misteriozne lepote, kulturnog nasleđa, retkih morskih i kopnenih vrsta, Lastovo je 2006. godine proglašeno za park prirode.

Nakon kapitulacije Italije u Drugom svetskom ratu, Lastovo je pripojeno Narodnoj Republici Hrvatskoj u sklopu SFRJ. Zbog svoje guste šume i udaljenosti od kopna, ovo pomalo izolovano hrvatsko ostrvo bilo je jedno od glavnih vojnih baza SFRJ zbog čega je i turizam bio zabranjen. Vojska JNA se sa Lastova povukla u proleće 1992. godine, nakon čega se ostrvo postepeno otvara turizmu, koji je i danas daleko od masovnog.

Na kraju vijugavog puta iz uvale Skrivena luka, sa poslednjih stotinak metara makadama, gde kopno uranja u beskrajno more koje se pruža sve do Italije, nalazi se rt Struga. Smešten u središte strme kamene hridi, na oko devedeset metara nadmorske visine gde je vegetacija ređa, a miris mora intenzivniji, svetionik Struga gotovo dva veka osvetljava put pomorcima.

Za razliku od većine svetionika Jadrana na kojima svetioničari borave uglavnom mesec dana na radnom mestu, mesec dana kod kuće, lastovska Struga, zajedno sa svetionicima na Savudriji, ostrvu Susak i Velom Ratu, jedini je svetionik sa stalnom posadom.

Živi u kamenoj kućici

Mladen sa suprugom živi u kamenoj kućici koja se nalazi tik uz svetionik. Po dolasku supruge na Strugu, obavljanje dnevnih poslova mu osetno lakše pada: „Sve je lakše u dvoje, polako“. Dve već odrasle ćerke žive i rade u Splitu – starija je inžinjer elektrotehnike, „tamo u tom svom aj-tiju“, a mlađa radi kao kozmetičarka. Obe rado svrate na Strugu, kada god mogu: „Znate i sami današnji ritam mladih ljudi – rade i kad treba i kad ne treba.“

Kuća je snadbevena strujom, vodom i grejanjem. Za grejanjem, kaže Mladen, nema preke potrebe, osim zimi kada duva mračna i hladna škura bura ili jugo po levantu: „To ljudi baš i ne veruju, kao Jadran je malo more, ali ti kad vidiš tu amplitudu, more ide deset metara gore, pa dvadeset metara dole; ti siđeš na liticu, za dvadeset sekundi si potpuno mokar od te morske pjene, lanterna bude skroz u bijelom, rekao bi čovijek da je snijeg“.

Zime ovde nisu previše oštre i hladne, a poslednji sneg na Lastovu ostao je dobro upamćen: ,,Nemamo mi tu nešto ekstremno lošeg vremena – imali smo pre par godina desetak dana temperaturu ispod nule što je apsolutno neuobičajeno, pa je nekoliko puta pao i sneg, što i najstariji slabo pamte“.

Život na ostrvu ume da bude oskudan, skup i pust. Lastovo tokom zimskog perioda ima jedva petsto stanovnika, a škola koju je nekad pohađalo dvesta đaka, danas broji svega četrdesetak.

Na ostrvu nema prodavnica garderobe, banki, bolnice, srednje škole ni fakulteta; mladi Lastovci danas sreću traže nešto bliže kopnu: „Svi otoke gledaju kroz tri-četiri mjeseca: život na visokoj nozi, cvrčci cvrče, Dalmatinci nose lančiće oko vrata, međutim, život na otoku je složen i težak – prisiljen si kopat’ u polju, ić’ na more i ako slučajno ima sreću izdavat’ apartmane, a ako ne, osuđen si na javnu službu“.

Izvesno je, međutim, da ovaj poziv menja pogled na svet i redefiniše koncept neophodnog za život: „Lastovo ima dva lekara, zubara, dva-tri marketa i poštu. Ako imaš neki teški problem, uz uslov da ti priroda i vreme to dopuste, pre ćeš doć’ s Lastova u splitsku bolnicu nego onaj iz Splita, jer ovde helihopter doleti za četrdeset pet minuta i ti si za zlatnisat već u splitskoj bolnici“.

Nije se svetioničar u potpunosti odrekao ni tekovina savremenog života, iako njima nije previše oduševljen: „Ja sam odgojen u nekom drugom sistemu vrijednosti gde smo izuzetno cenili kolektivno, a danas je individualno preraslo u neku vrstu mržnje, nepoštenja, samoću – ja Vam se pomalo grozim tog Fejsbuka“.

Najveću razonodu na Fejsbuku pronašao je u ovim impozantnim građevinama: „Meni je glavna zanimacija na Fejsbuku da tu lepim slike svetionika zbog čega pojedinci misle da sam opsednut njima”, priznaje Mladen uz smeh: “nisam opsednut svetionicima, ja tu radim neku komparaciju jer želim prikazati kako su koje države to gradile i kako čuvaju svoju baštinu”.

Zanimanje svetioničara oduvek je bilo obavijeno velom tajni, a među čuvarima svetla bilo je od nepismenih ljudi do doktora nauka. Dok stariji dolaze iz ličnih razloga, mlađi svetioničari ljubav prema svetlu nasledili su uglavnom od svojih očeva: ,,Danas imamo nekoliko ljudi koji su se rodili na svetionicima, njima je to u krvi i oni taj život ne bi promenili ni za šta“.

Iako su svetionici danas automatizovani, posla na svetioniku uvek ima: „Sve što je čovjek napravio, to se da i pokvariti. Nismo sad svi inžinjeri elektronike, ali kad se svetionik pokvari, a obično se pokvari usred mrkle noći,svaki svetioničar recimo mora biti u stanju da promeni matičnu ploču.“

U slučaju težih kvarova, nadležno je preduzeće Plovput iz Splita koje pomoću daljinskog nadzora prikuplja podatke sa svetionika: „Pre četiri godine bio je jedan masovni elektrčni udar kada je struja spalila svijetlo, tada je došla ekipa iz Splita i oni su to zamijenili. Postoji sistem dojave koji ti javi da nešto nije u redu u sred’ noći i to se sanira – u tom smislu je vrijednost čovjeka neprocenjiva“.

Osim brige o svetlu, potrebno je pripremiti i apartmane unutar zgrade svetionika gde su nekad živeli svetioničari, a koji se danas izdaju turistima: „Pre sezone, moraš pregledati i urediti četiri apartmana, ofarbati sedamnaest prozora i okrečiti zidove, a plafoni visoki tri metra!“, pomalo uzdahujući govori Mladen. Dragoceno za očuvanje ovih spomenika kulture je i redovno povetravanje, jer ogromna količina soli u vazduhu sve nagriza – metal, drvo, kamen.

Posla ima i van zgrade svetionika, a želja svetioničara je da zasadi baštu, što je na ovoj kamenoj steni Sizifov posao. Na pomen bašte, priseća se Mladen svog prethodnika Jurice Kvinte koji je na Strugi boravio punih dvadeset godina; svojim naslednicima u amanet Jurica je ostavio pustinjsku ružu bez koje bi Struga danas bila nalik kamenoj pustunji: „Posaditi jedno stablo to je teška muka – morate iskopati rupu u živom kamenu od dva metra, inače neće ništa uspjeti.“

Formalno radno vreme svetioničara je od četiri do jedanaest ujutru, a iako ima svoju kancelariju, Mladen u njoj provodi najmanje vremena – raspored i tempo dnevnih poslova određuje sam u skladu sa mesečnim planom rada.

Tokom prve godine boravka na Strugi smršao je petnaest kilograma – sređivao je put, parking, farbao ogradu, krečio i uređivao apartmane. Sada živi jedan lagodan i rasterećen život: „Udario sam sebi temelje za lakše godine – jednom kad nešto uradiš iz korena, onda to samo održavaš“.

Danas Mladen ima vremena i da u selu popije kafu sa nekim dragim čovekom, dok zimi posebno uživa u pecanju. Skromno, u svojoj majušnoj barki od pet metara, isključivo iz ruke, štapom, kao nekad, Mladen najviše lovi plavu ribu: „Takozvane prezrene vrste ribe su meni jako drage – svi pucaju na neke jastoge i škrpine, meni je sve to smiješno“, kaže svetioničar i mirnog glasa dodaje: „more je veliko, riba nikad ne stoji na istom mestu – nekad imaš sreće, nekad nemaš“.

Dan je polako padao u suton. Otvoreno more stapalo se sa predvečerjem, pa je i horizont bivao sve nejasiniji. Ispred svetionika više nije bilo nikoga, osim mačića koji su se motali oko nogu svog gazde.

Uskoro će i Mladen napustiti svoju „solidnu kamenu stenu“ na kojoj je spoznao jednu novu filozofiju življenja. Iako pred prenzijom, budućnost ga ne opterećuje previše: „Imamo mi gde poć’, a imamo di i stat’“.

Kurir.rs/RTS/Marija Marić

Kurir

Koliko je koristan ovaj članak?

Kliknite na zvjezdicu da biste je ocijenili!

Prosječna ocjena / 5. Brojanje glasova:

Još uvijek nema glasova. Ocijenite prvi!

Pošto vam se svidio članak molimo da ga podijelite

Podijelite ga s prijateljima!

Žao nam je što vam se nije svidio sadržaj. Možete li nam reći zašto?

Pomozite nam da unaprijedimo sadržaj!

Recite nam kako možemo unaprijediti ovaj sadržaj

Najnovije objave