Nikos Kotzias: Kritične primedbe i činjenice oko grčko-albanske ekskluzivne ekonomske zone

Nikos Kotzias: Kritične primedbe i činjenice oko grčko-albanske ekskluzivne ekonomske zone

Bivši ministar spoljnih poslova Republike Grčke, počasni profesor i član pokreta „Pratto“ Nikos Kotzias, analizira, komentariše i beleži svoje kritičke primedbe u vezi sa grčko-albanskom ekonomskom ekonomskom situacijom i razgraničenjima koje je sprovela grčka vlada.

2009. godine, pod vlašću Nove demokratije (ND), Grčka je postigla sporazum sa Albanijom koji je omogućio stopostotni uticaj ostrvima Diapontia iznad Krfa. Iz neobjašnjivih razloga, tadašnja vlada ND nije podnela sporazum Parlamentu na ratifikaciju. S druge strane, u Albaniji se glavni opozicioni lider u to vreme, Edi Rama, žalio Ustavnom sudu, koji je poništio sporazum pozivajući se na tri argumenta. Prvi argument, koji zanima ovu analizu, bio je da je administracija ND već 1977. godine potpisala sporazum sa Italijom o kontinentalnom pojasu, koji je prihvatio smanjeni uticaj na grčka ostrva; na 70% za Diapontia i 30% za Strofades.

Kada sam bio ministar, dogovorili smo se sa albanskom stranom o paketu sveobuhvatnih rešenja za starije (čak 80 godina) i novije probleme. Što se tiče ekskluzivne ekonomske zone (EEZ), složili smo se da više nismo u 1977. godini. Dakle, u međuvremenu Grčka i Albanija zaključile su Zakon o moru 1982. godine, pa shodno tome grčko-italijanski sporazum iz 1977, potpisan pre 1982. godine, više ne može predstavljati kriterijum za novi sporazum . Dalje, grčka strana je jasno stavila do znanja da se evropski put Albanije ne može dešavati bez rešavanja najosnovnijih pitanja u odnosima dve zemlje. U tom kontekstu, odredbe u nacrtu sporazuma za EEZ bile su slične odredbama iz 2009. godine. Paralelno je primenjen sporazum o počivalištu heroja albanske epike koji su decenijama ostali nesahranjeni, kao što se i dogodilo.

Nažalost, ovaj sporazum nije primenjen pod otporom mnogih strana. I, „paradoksalno“, takozvani „antinacionalisti“ nikada nisu imali ništa reći o činjenici da je grčka „duboka država“ odbila da u praksi prizna Florenski i Pariški protokol (1926. i 1927.) koji su formirali granice između dve zemlje, niti su ikada podržale legalni kraj rata.

Nova demokratija (ND), u to vreme opoziciona stranka, se prošle godine uputila na birališta pod pokroviteljstvom poslanika ND-a u grčkom parlamentu, koji su srčano podržavali izjave tadašnjeg glavnog opozicionog lidera, a sadašnjeg premijera, da će staviti veto na članstvo Albanije u EU. Očigledno je da, jednom kada je stupio na dužnost, niti je nekome nametnuo veto, niti je razmišljao o povezivanju ovog pristupanja sa čvrstim grčkim zahtevima. Zatim je nastavio sa zaključivanjem EEZ Sporazuma sa Italijom, bez sprovođenja odredbi Zakona o moru iz 1982. godine i ponavljajući negativne i odbačene odredbe Sporazuma iz 1977. godine. Do toga je došlo uprkos činjenici da se još 1992. godine Italija, u svom sporazumu sa Albanijom o EEZ-u, složila da omogući stopostotni uticaj manjem ostrvu Sasona, koje se nalazi izvan luke Drač.

Kao rezultat svojih odluka, danas vlada ND-a nema neophodne alate da ubedi drugu stranu da prihvati stopostotni uticaj na ostrvima Diapontia. Posle iskorenjivanja argumenta da odredbe sporazuma iz 1977. godine ne mogu da se primenjuju nakon 1982. godine, 2020. godine naivno i površno su kopirali odredbe ND sporazuma sa Italijom o kontinentalnom pojasu. ND se suočio sa činjenicom da je prihvatio ograničen uticaj, čak i u kontekstu novog zakona o moru. Međutim, to se nije moglo učiniti direktno u transnacionalnom sporazumu sa Albanijom, jer bi postalo očigledno njegovo povlačenje iz sopstvenog „obavezujućeg sporazuma“ iz 2009. godine. To je zato što je u poslednjih pet godina ND izjavljivao da bi svaki korak iza tog sporazuma predstavljao „izdaju“. Shodno tome, jedini način da legitimizuje snishodljivi ustupak Italiji bio je da se dogovori sa Albanijom da se žali Međunarodnom sudu pravde u Hagu, udovoljavajući željama Albanije od 2009. godine, nakon sopstvene presude Ustavnog zakona.

Sve u svemu, greškama koje je počinila vlada ND u načinu na koji se dogovorila o EEZ sa Italijom i Egiptom, akumulirali su kritičnu masu degradacije zemlje, kao i devalvaciju njenih prava u EEZ i kontinentalnom pojasu grčkih ostrva. Rezultat je bio povlačenje prema Albaniji, putem upućivanja Međunarodnom sudu pravde, odnosno toj lepoj umetnosti odugovlačenja.

Naravno, ostaje pitanje da li je loš izbor žalba Međunarodnom sudu pravde sa Albanijom. Ne, nije; ali opet, sve italijanske tvrdnje u grčko-italijanskom sporazumu o EEZ-u prethodno nisu smele biti prihvaćene nepromišljeno, bez ikakvog kompromisa. Sada svako ko je proučavao presude Haškog tribunala zna da će ostrva Diapontia dobiti uticaj koji je Grčka već prihvatila u sporazumu sa Italijom, odnosno najviše 70%.

Način na koji je Grčka postupala sa tri sporazuma o EEZ kristalizuje jednostavan zaključak: Grčka je na Jonskim ostrvima prihvatila uticaj od 32% do 70%. Na Kritu i Dodekanezu, od 0% (Koufonisi, Gaidouronisi) do najviše 50% i najviše 80% za velika i vrlo velika ostrva. Ukratko, vlada je, pokušavajući da proda lažno zlato uz pomoć opozicionih partija, dobila kritičnu masu smanjenog, blizu nule, uticaja na grčka ostrva, najavljujući – i ovo je zabrinjavajući ishod – sporazum sa Albanijom, ali i neku arbitražu ili proces pred međunarodnim sudom sa Turskom. / ibna