OP/ED Ditmir Bušati: Obnova poverenja

OP/ED Ditmir Bušati: Obnova poverenja

Piše: Ditmir Bušati *

Poruke Vjose Osmani tokom posete Tirani, mimo partijskih interpretacija i neprihvatljivih epiteta koji su korišteni protiv nje, još jednom su istakle dramatičnu potrebu koju albansko društvo ima za epistemskim režimom: tržište ideja na kojem ljudi kolektivno ukazuju na ono što je stvarno. U demokratskim društvima ovaj režim je decentralizovani ekosistem akademika, pripadnika sveštenstva, civilnog društva, novinara, biznismena i ostalih koji se ne slažu oko mnogih, ali se slažu oko zajedničkog sistema pravila za vaganje dokaza i izgradnju znanja. Režim koji se bori sa vremenom „alternativnih istina“ i brutalnom trkom za više klikova.

U nedostatku epistemičnog režima, politika diktira društvu medijsku agendu, čak i po pitanjima od nacionalnog interesa, koja ne dozvoljava uskoj grupi ideja da preživi kolektivni nadzor, već se fokusira na artiljeriju klevete i prezira. Pogledajmo neke elemente koji bi trebalo da čine vodeće principe zdrave panalbanske rasprave.

I.

Ioannis Kasoulidis, bivši kiparski ministar spoljnih poslova i jedan od elegantnih umova evropske diplomatije, nije oklevao da prizna u razgovorima da je „iz poznatih istorijskih razloga epicentar helenizma Atina, a ne Nikozija“. To je samo po sebi razumljivo i nama Albancima. Za Albaniju je Kosovo bilo glavno pitanje od osnivanja države 1912. godine, uprkos geopolitičkim okolnostima, raznim oblicima režima, vladama koje su služile u Albaniji i evoluciji kosovskog projekta državnosti.

Može se detaljno raspravljati i razgovarati o težini i uticaju Albanije na Kosovu, o odnosima političara i političkih snaga, ali nezamenljiva uloga Albanije ne može se dovesti u pitanje. Štaviše, Albanija je majka svih Albanaca u regionu, a ne samo onih koji žive na Kosovu. Stoga su ulozi u Albaniji uvek visoki, kao i njene odgovornosti. Preduslov za efikasnu politiku je neuključivanje Albanije, ili barem ne doživljavanje toga da bude umešana u dnevno-političku raspravu na Kosovu.

Istu zrelost treba pokazati u smislu orijentacije i podrške koju Albanija pruža za jačanje albanskog političkog faktora u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Preševskoj dolini. Kad god je cilj bio jedinstvo i zajednički interes, rezultati nisu izostali.

II.

Zvuči čudno, ali moramo sebi ponoviti da unapređenje položaja Albanaca u regionu ide u direktnoj korelaciji sa izgradnjom strateškog odnosa između Albanije i Kosova, koji bi trebalo da bude kapilaran u svim oblastima života.

Shodno tome, na izgradnju dobrih odnosa sa drugim susedima u regionu utiče ova osovina i podela odgovornosti i uloga između Albanije i Kosova. Na primer, Albanija ne može da gradi direktne odnose sa Srbijom, prevazilazeći pitanje Kosova, niti može da vidi Srbiju bez “kosovskih očiju”. Jednako tako, Kosovo nije u relaciji sa zemljama Mediterana, niti može da garantuje učešće u regionalnim inicijativama bez Albanije.

Osećajući ovu vitalnu potrebu, politički program Socijalističke partije, koji je većina ljudi podržala 2013. godine, predvideo je mehanizam za postizanje ovog cilja. U januaru 2014. godine, u Prizrenu, samo nekoliko meseci nakon što smo stupili na funkciju, potpisali smo dokument o strateškom partnerstvu. Ovaj dokument, zajedno sa praksom zajedničkih sastanaka dve vlade (G2G), kritikovan je u Tirani i Prištini kao nepotreban; dok joj se u Beogradu, Banjaluci i Moskvi glasno suprotstavljalo, kao pretnji regionu.

Treba reći da je dokument bio rezultat dobro promišljenog rada državnih struktura Albanije i Kosova, uz konsultacije sa strateškim partnerima, sastavljen na pažljivom jeziku, u potpunosti u skladu sa međunarodnim obavezama, bez ugrožavanja bilo kog od istorijskih dostignuća Albanaca. Jedna od njih odnosila se na nepovredivost granica, u skladu sa obavezama Helsinškog završnog akta.

Dokument definiše partnerstvo Albanije i Kosova kao strateško za nas, stabilizujući region i orijentišući se ka svojoj evroatlantskoj budućnosti. Da se poštovao duh i mehanizam koordinacije predviđen u dokumentu zasnovan na četiri stuba:

(i) spoljna i bezbednosna politika;

(ii) pravda i unutrašnji poslovi;

(iii) ekonomija, energetika, transport, turizam i zaštita životne sredine;

(iv) kultura, obrazovanje i nauka,

danas bismo imali saradnju sa značajnim uticajem na građane sa obe strane Morine (glavna prekogranična tačka između Albanije i Kosova), koja bi istovremeno prethodila regionalnoj saradnji sa komšije.

Danas bismo takođe imali još dve funkcionalne države i perspektivnu raspravu o ulozi i doprinosu Albanaca u XXI veku, u ovom uglu jugoistočne Evrope, a ne o „uvozu interesa“. Ne smemo zaboraviti da je predstavljanje u politici jednako važno kao puls za čoveka. Politika – a još više nacionalni interes – ne može biti poput fudbalskog tržišta na kojem fudbaleri mogu sezonu nositi dres Real Madrida, a sledeće dres Juventusa. U politici su istorija i geografija nepremostivi elementi.

U slučaju da bi se teme koje održavaju medijski prostor na životu, povezane sa podelom Kosova, Mini-Šengenom, Specijalnim sudom ili odnosima sa Srbijom, rešavale putem mehanizma izgrađenog u dokumentu o strateškom partnerstvu, istovremeno obezbeđujući najšire moguće političke i socijalnog razumevanja u Albaniji i na Kosovu, ove teme bi proizvele više jedinstva i manje podele. Verovatno nikada ne bi bili deo političke agende ili diktirani javnosti putem propagandnih oligarha. Nažalost, ove teme dele Albance kao nikada ranije.

III.

Nedostatak epistemičkog režima, zajedno sa zanemarivanjem navedenih vodećih principa, odvraća nas od strateških ciljeva, slabeći ulogu Albanaca u regionu. Zaustavimo put samouništenja i usredsredimo se na izgradnju međusobnog poverenja koje oslobađa pozitivnu energiju. / Ibna

* Ditmir Bushati je bivši ministar spoljnih poslova Albanije

Koha Ditore