OP / ED: Nikos Kotzias: Kiparsko pitanje danas

OP / ED: Nikos Kotzias: Kiparsko pitanje danas

1. Težnje za transformacijom kiparskog pitanja

Tokom poslednjih trideset godina, turska strana je zajedno sa svojim prijateljima iz međunarodne zajednice tražila i donekle uspela da obezvredi značaj međunarodnog aspekta kiparskog pitanja, koji se odnosi na invaziju i ilegalnu okupaciju velikog dela Megalonisos Petaliona. Cilj je bio predstaviti kiparsko pitanje kao jednodimenzionalnu unutrašnju stvar koja se odnosi isključivo na odnose i prava dve zajednice. Ovim prebacivanjem, Turska je nastojala da se pojavi ne kao prekršitelj međunarodnog prava kakvajeste, već kao zaštitnik dela Kiprana. Dat je prioritet očuvanju potpune ravnopravnosti između tursko-kiparske zajednice (zvanično 18% stanovništva u to vreme) i kiparskih Grka. Takva potpuna jednakost je definicija nedemokratije. Na kraju, niko ih ne sprečava da isto primene na turskih 18 miliona Kurda, koji čine 22% njihove populacije.

Zalagao sam se i još uvek se zalažem za sva stvarna prava kiparskih Turaka. Ono što je trebalo učiniti bilo je formiranje zajedničkog fronta sa kiparskim Turcima koji su živeli nakon 1974. godine, vojnom čizmom prislonjenom na vrat. Činjenica je da demokratija zaista ne može funkcionisati u društvu od 200.000 ljudi uz prisustvo i kontrolu od 42.000 vojnika. Ova priroda vojnog režima na okupiranom Kipru nikada nije dovoljno otkrivena.

Poslednjih godina, posle razvoja događaja u pomorskim zonama i otkrivanja prirodnog gasa u kiparskim oblastima, Turska je, uz pomoć diplomata trećih zemalja, nastojala da još više promeni karakter kiparskog pitanja: da se ono transformiše u problem raspodela prihoda od pomorskih resursa Republike Kipar; predstavljajući se kao sukorisnik koji jasno brani tačnu raspodelu resursa.

Srećom, u Crans Montani smo stvari postavili na prave osnove u pogledu međunarodnog aspekta kiparskog pitanja. Generalni sekretar UN usvojio je naše ključne stavove zasnovane na principima međunarodnog prava i Povelji UN; prvo i najvažnije, osnovni stav da Kipar mora postati normalna država. Neshvatljivo je da EU ili država članica UN-a budu pod garancijama trećih strana. Niti bi trebalo da postoje okupatorske trupe ili druge strane trupe, bez pristanka Republike Kipar. Takva država ne može trpeti strukture i „posledice“ kolonijalnih ostataka. Takođe sam izneo, a prihvaćeno je od strane UN, da moramo da zaštitimo i promovišemo prava, posebno u pogledu njihove institucionalne zastupljenosti, tri manjine koje žive u Megalonisos Petalion (Maroniti, Latini, Jermeni).

2. Današnja Crans Montana

U Crans Montani smo prvi put promenili istorijsku normu prema kojoj su „svaki sledeći pregovori“ bili gori od prethodnih. Prvi put su rezultati ovog pregovora, kako ih je u svojih šest tačaka sažeo generalni sekretar UN, bili bolji od prethodnih. Mnogi ljudi koji ne znaju šta jednostavno slušaju, šta im govore neki proturski agenti, a ne ono što imaju da kažu grčka i kiparska vlada, zlonamerno su pokušali da krivicu za ćorsokak u Crans Montani svale na kiparsku vladu, olakšavajući tako turske interese i taktike.

Istina je, međutim, da je turska delegacija već prve noći napustila zakazane dvodnevne razgovore u Ženevi 2017. godine, dok je narednog jutra iz Ankare najavila da mora „da se bavi važnijim pitanjima, poput sirijskog sukoba.“ U Crans Montani, Turska je pristala da ukine režim garancija i povuče okupatorsku vojsku, kako nas je zvanično obavestio sam generalni sekretar UN, na kraju je Ankara uporno i „neelegantno“ ustuknula, osećajući vrelinu “sivih vukova”.

Za svakoga ko je sumnjičav, podsećam da istina uvek pronađe svoj izlaz. Turci i neke britanske diplomate danas izjavljuju da ne žele da nastave pregovore o kiparskom pitanju, počevši od rezultata Crans Montane. Kao što tada nisu želeli da sporazum potpišu poštenim kompromisom, sada žele da izbegnu stav o „normalnoj državi“. Pored toga, oni vrše pritisak na Republiku Kipar da učini ustupke Turskoj pre nego što konsultacije i počnu, navodno kako bi „ona krenula na pregovore u dobrom raspoloženju“. Ali, ako će Turska unapred dobiti sve što traži, sigurno će i biti u dobrom raspoloženju!

U ovom kontekstu pritiska, grčka diplomatija pokazuje jedinstvenu pasivnost. Ona međunarodnoj zajednici ne otkriva težnje Turske. Ne reaguje na provokativne zahteve, na isti način ćuti na mnoga druga pitanja koja se tiču grčko-turskih odnosa.

3. Konfederacija kroz dve države?

Pitanje je šta Ankara stvarno traži kada govori o dve države u Megalonisos Petalionu. Turska, po mom mišljenju, uopšte ne želi da se to dogodi. Nije raspoloženo imati „čistu“ grčko-kiparsku državu. Ono što želi je da pod svojom kontrolom ima deo koji ilegalno poseduje i da provlači konce kroz sveukupnu spoljnu i odbrambenu politiku Republike Kipar, kao i njene resurse. A to može postići promovisanjem „dve države“ kao poželjne, da bi se potom „postigao“ takozvani kompromis konfederacije, koja takođe može biti krštena kao „posebna vrsta Federacije“ samo radi prikazivanja u javnosti. Drugim rečima, želi institucionalni pobačaj koji će sprečiti Kipar da postane normalna država, kako je dogovoreno u Crans Montani.

Veoma se plašim da su oni koji su nas krivili za pozitivne rezultate leta 2017. usvajanjem turskih argumenata ili odbijanjem da priznaju pripremu i pregovore koje smo uradili, a zatim doveli do pozitivnog stava UN-a, sada spremni da prihvate takvu sramotu. Još gore, neki se u Atini nadaju da će se osloboditi „tereta kiparskog pitanja“ na isti način na koji su mislili da će se rešiti kiparskog pitanja kada su još 1950-ih podsticali Ujedinjeno Kraljevstvo da promoviše dihotomiju Kipra i izvrši kriminalni sporazum o garancijama! / ibna

Izvor: Kathimerini