OP/ED: Politika treba da ima neprijatelja kako bi preživela

OP/ED: Politika treba da ima neprijatelja kako bi preživela

Reč “rat” se poslednjih godina često može čuti i pročitati. Reč za koju velika većina živih Evropljana ne zna šta ona u stvari znači.

Možda su jedini koji su živeli na Starom kontinentu i doživeli rat tokom svog života, bili stanovnici bivše Jugoslavije. Zbog toga se uglavnom suzdržavaju od korišćenja reči “rat” da bi opisali ovu situaciju.

Ali isto to ne važi za one koji nisu doživeli rat, jer ovu reč neometano koriste, a među njima su pre svega političari.

Ekonomski rat, kulturni rat, rat protiv nevidljivog neprijatelja. Reč “rat” uvek iskače iz njihovih usta da opravda njihovu nesposobnost ili slabost.

Nemogućnost upravljanja, nemogućnost razumevanja problema društva i građana.

Zaklonjena od ratova, nova generacija političara, oni koji koriste pojam “rat”, odgajana je u okolnostima mira i blagostanja, usidrena u interesu malobrojnih, a želi pokoravanje mnogih.

Vizija više nije prosperitetno društvo, već društvo koje je bezbedno od neprijatelja. Sa bezbednošću koja je uvek na štetu individualnih sloboda, ljudskog dostojanstva, prosperiteta u svakodnevnom životu.

Strah i nesigurnost su najbolji pomagači političara. Zbog toga većinu vremena treba stvorati neprijatelje. Izmišljene neprijatelje kojima se treba baviti. Neprijatelji koji postaju vizija, pokretačka snaga polu-naučenih, nepoznavalava istorije i neaktivnih građana, koji nose zastave i ideologije, umesto da se “bore” protiv pravog neprijatelja koji preti njihovom postojanju, politike i političara.

Pretnja Sadamovog nuklearnog oružja, čije postojanje nikada nije dokazano, pretnja komunizma u prošlosti na jednom polu i kapitalizma na drugom. Prijetnja islamizma, porekla, boje kože, različitosti. Uvek ukazuju na pretnju. Uostalom, kao i sada, s nevidljivim neprijateljem koji preti ljudskom postojanju. Virus koji više predstavlja opasnost za ekonomiju nego za čoveka, u poređenju s prethodnim epidemijama koje su ostavile na desetine miliona žrtava.

Prema njima, Kina je odgovorna za virus i njegovo postojanje. Oni su za sve krivi, Kinezi, a ne javni zdravstveni sistemi, koji su političkim odlukama ismevani, diskreditovani, rušeni na oltaru privatne inicijative i korporativnog profita.

Da li su Macronu, Trumpu i drugim “vođama” koji su sporo reagovali da bi smanjili gubitke u ljudskim životima, krivi Kinezi koji su kasno shvatili obim pretnje?

Ne. Niko drugi nije kriv za ovaj fijasko nego političari i njihove politike, koji već godinama odbijaju da uvide vrednost ljudskog života. U nmogućnosti da ponude viziju dostojanstva u životu, oni kontinuirano odbijaju da preuzmu odgovornost za pogrešne izbore.

Uvek je kriv neko drugi, a najčešće je to „nevidljivi“, ili čak vidljivi ali  lažni, neprijatelj.

Političari “imaju koristi” od neprijatelja, građani takođe “imaju koristi” od izolacije, koja nema nikakve veze sa restriktivnim merama, jer oni lako koriste napad neprijatelja kao izgovor da se sakriju u svom mikrokozmosu i, kao i obično, “skrivajući svoje glave duboko u pesku” ukazuju na opasnost koju predstavlja neprijatelj. Odustajući od prava da žive svoj život./ibna