OP/ED: Pravi put

OP/ED: Pravi put

Autor: Ditmir Bushati *

Dante Alighieri u „Božanstvenoj komediji“ napisao je „usred hodočašća ovog života, našao sam se u šumi tame, da sam izgubio pravi put“. Metafora gubljenja pravog puta objašnjava situaciju u kojoj se Kosovo nalazi u odnosu na proces uspostavljanja državnosti.

Poslednjih godina smo više puta čuli da je liberalni međunarodni poredak koji je stvorio državu Kosovo – mrtav; da će uporište novog međunarodnog poretja biti u razmeni teritorija između Kosova i Srbije; da nije potrebno, dve decenije nakon završetka rata, rešavati zločine koje je počinila Srbija, pa čak i staviti znake jednakosti između Srbije i Kosova i besramno zahtevati njihovu amnestiju. Sva je ta strategija izgrađena na takav način da su ljudi bili vođeni slabošću  mašte i nisu bili u stanju razlikovati slatku obmanu od gorke istine.

Istina je da se u poslednjoj dekadu međunarodni poredak, koji je oslobodio i potom stvorio državu Kosovo, možda činio kao bolesnik na odelenju intenzivne nege. Tendencije fragmentacije i regionalizacije, a u nekim slučajevima i nedostatak koordinacije unutar evroatlantske porodice, ogledaju se i u smanjenju pažnje i interesa za naš region.

Međutim, ne treba zaboraviti da je u tom različitom međunarodnom okruženju koje je predviđeno i za jugoistočnu Europu potpisan i provodi se Sporazum iz Prespe, čime je okončan dugi spor između Atine i Skoplja, deblokirajući evroatlantski put potonjeg. Sporazum koji je postignut između dveju strana, od kojih je jedna bila članica NATO-a i EU, a druga je težila da bude deo oboje.

To uopšte nije bio lak proces, u kojem su stranke imale cilj da usklade stavove članova Quinte a da ne iskoriste razlike među njima, da ograniče uticaj drugih aktera sa međunarodnom težinom, koji uživaju pravo veta u UN-u, pošto je sporazum deponovan u UN, radi postepene primene.

Kao i u svim pregovorima, strane se suočavaju jedna s drugom zbog međusobne potrebe da se okonča spor ili sukob. U većini slučajeva stranke nemaju istu međunarodnu težinu ili pregovaračku moć.

Celi proces koji je pratio Sporazum iz Prespe izgrađen je na duhu poverenja stranaka i poštivanju načela međunarodnog prava. Zbog toga su sporazum podržale sve susedne zemlje, koje su ga promovisale istim glasom kao i stranke potpisnice.

Svakako, potpisivanje Sporazuma iz Prespe podiglo je očekivanja za epilog dijaloga između Kosova i Srbije, uprkos različitostima i specifičnostima ovog pitanja. Nažalost, ovaj trenutak je propušten. Čitav proces se zabio u lavirint, a što je još gore, javno je mišljenje “bombardovano” onim što je inače poznato kao proces ispiranja mozga, pokušavajući zamagliti granicu između stvarnosti, fantazije i obmane.

Zbog toga je centralno pitanje na koje treba odgovoriti: zašto su strpljenje i vera izgubljeni na pravom putu? Zašto se dijalog o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije pretvorio u dijalog o statusu Kosova i obeštećenju Srbije? Zašto je stara srpska ideja o podeli Kosova i „razgraničenju granice“ između Srba i Albanaca promovisana od strane albanskih govornika i predstavljena kao istorijska prilika? Zašto je dijalog za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije stavljen ravnopravno sa albansko-srpskim odnosima u regionu? Zašto su transatlantske razlike iskorištene za etnocentrična rješenja koja su u suprotnosti s osnovnim vrednostima koje su SAD i EU decenijama promovisali u regiji? Kolika je cena srpskog priznanja Kosova? Je li to jednostrani proces, gde se samo od Kosova traže ustupci, ili bilateralnog sa regionalnim i evropskim uticajem, gde obe strane trebaju naći trajno rešenje i raditi na članstvu u EU? Zašto su zanemarena mišljenja i upozorenja prijatelja koji su sarađivali sa Kosovom i za Kosovo od prvih dana projekta njegove državnosti?

Yuval Noah Harari u svojoj knjizi „21 lekcije za dvadeset prvo stoljeće“ piše da „Istina i moć mogu zajedno putovati samo kratko. Prije ili kasnije oni kreću svojim zasebnim putevima“. Političari koji misle da je projekt državnosti personalizovani sport koji možete igrati ismijavanjem strateških saveznika ili mahanjem zastavama, zavisno od potreba dana, zanemarujući znanje, istoriju, tradiciju, kritičko razmišljanje, jednostavno nisu u pravu. Međutim, greške u ovom procesu su poput grešaka u primenjenim naukama. Teško ih je sanirati.

Gledano u ovom kontekstu, Kosovo mora ponovo otkriti pravi put. Za nastavak dijaloga posredovanog EU-om pre svega je potrebna trezvena analiza postignuća i neuspeha tokom godina, kao i postavljanje važnih prekretnica za budućnost na koje je potrebno strateški odgovoriti.

Konačno rešenje prolazi kroz proces koji zahteva vodeće principe, jasne ciljeve i duh poverenja u pregovorima između strana, jer rešavanje jednog pitanja ili spora neminovno donosi potrebu za rešavanjem drugih pitanja. Prema tome, razmišljanje mora biti dugoročno i sistematsko, bazirano na znanju akumuliranom u razvoju u poslednje dve decenije.

Uspješno provođenje projekta međunarodne državnosti zavisi od objektivnih i subjektivnih faktora. Među glavnim objektivnim faktorima možemo pomenuti dobro upravljanje, izgradnju dobrih odnosa sa susedima i, pre svega, potrebu za najširim mogućim konsenzusom o glavnim smerovima i vodećim principima ovog procesa. To je proces koji zahteva stratešku disciplinu i zdravo kreiranje politika.

Dakle, danas nije vreme da tugujete ili da budete žrtve, nego da pronađete pravi put./ ibna

* Ditmir Bushati, je albanski političar i diplomata koji je na funkciji ministra spoljnih poslova bio od 2013. do 2019. godine

Izvor: Koha Ditore