OP/ED: Uloga Turske u regionu, SAD i šta treba uraditi

OP/ED: Uloga Turske u regionu, SAD i šta treba uraditi

Piše Nikos Kotzias *

Onaj ko misli da je Turska izgubila utakmicu u odnosima sa SAD i EU zbog poznatih tenzija, greši. Turska ima potencijal da iskoristi i ponudi neke posebne geopolitičke „kvalifikacije“:

Prvo, Turska u velikoj meri kontroliše bezbednosna pitanja i rat u Libiji. Ako se Turska u paketu sporazuma vrati Zapadu, tada će na veliko zadovoljstvo snažne EU i američke Libije prestati da budu za njih „strana zemlja“. Zbog toga je prošle godine  podvrgavanje politike Turske u Libiji neposrednim potrebama specifičnih interesa bila teška greška. Nešto što ne treba ponavljati.

Drugo, Turska je jedina sila koja „pripada Zapadu“ (NATO), koja „gazi“ unutar Sirije i koja je sigurno bliža snažnoj EU-SAD nego Rusiji i Iranu. Uz napetost koja postoji u regionu, vrlo je verovatno da poznati krugovi na Zapadu veruju da se korisnost Turske povećava i da će morati biti uključena u nove kompromise. Zna se kome će biti isporučeno plaćanje računa ako grčka spoljna politika ne postane aktivnija. Ovde se čini kako je trivijalno bilo napustiti niz glavnih inicijativa Grčke (2015-18) , kao što je, na primer, inicijativa ove zemlje za zaštitu kulturnih i verskih zajednica na Bliskom istoku, kojoj je prisustvovalo više od 400 ministara, verskih vođa, šefova naučnih institucija i kulturnih pokreta iz regiona.

Treće, za Sjedinjene Države glavni neprijatelj u regionu je Iran. Turska je jedina zemlja u regionu sa konkurentnom veličinom i nekoliko prednosti u odnosu na Iran. Svaki zaokret svog stava prema Teheranu, kao deo paketnog sporazuma sa SAD / EU, otvoriće mnoge puteve za Tursku i Siriju, kako bi bili dobrodošli u Vašingtonu. U ovom slučaju, račun će, osim Kipra i Grčke, verovatno platiti Kurdi. Zbog toga se Grčka mora odmah mobilizovati i planirati kao sila za posredovanje, arbitražu i pregovore u regionu. Četiri godine (2015-18, ali i devedesetih) posredovali smo u regionu bez mnogo „buke“ i zato su sve strane imale poverenja, pa su se sastajale i pregovarale u našim „prostorima“. Zahvaljujući ovoj ulozi bilo nam je lakše da odbijemo tursku agresiju nego danas.

Četvrto, glavni protivnik klastera EU-SAD na evropskom kontinentu je Rusija. Jedina zemlja koja ima direktan pristup snabdevanju ukrajinske odbrane i odakle dobija potrebne motore za svoje dronove i tenkove je Turska. Takođe, Turska je jedina država koja ima pristup preko Tatara i organizuje antiruske snage na Krimu. Posebno je zanimljiva činjenica da Rusi nastoje da umanje svoje rivalstvo sa Turskom. Grčka spoljna politika mora pametno iskoristiti rusko-turske antagonizme u ovom regionu. Da bismo sistematski branili svojih 160 000 iseljenika na području Mariupolja, kao što smo to činili 2015–18 (čak smo usred rata izgradili medicinski centar). Takođe mora pokrenuti u Briselu pitanje snabdevanja turske ofanzivne industrije iz Ukrajine, čiju ekonomiju podržava EU, znači i sama Grčka.

Peto, glavni rival Zapada, prema novom američkom rukovodstvu, je Kina. Turska ima poseban pristup muslimanskom stanovništvu zapadne Kine, uglavnom Ujgurima. U prošlosti, Erdogan je vodio kampanju “protiv njihovog genocida”, kako je nazivao politike kineske države. Njegova loša finansijska situacija i donekle otuđenost od Zapada doveli su do toga da ublaži ton. Naša zemlja je imala i još uvek ima poseban istorijski odnos sa Kinom. Zajedno smo osnovali „Forum drevnih civilizacija“, jedinu svetsku organizaciju u kojoj Grčka učestvuje i ima presudnu reč. Nažalost, grčka spoljna politika napustila je i ovu međunarodnu organizaciju, kako bi se prilagodila zahtevima jastrebova na Zapadu. Ali Grčka će biti mnogo korisnija u međunarodnom sistemu i sama po sebi, ako zadrži svoje posebne odnose sa Kinom, jer je konstituisana kao zemlja Zapada, i može biti most do nje. Ako doprinosi međusobnom razumevanju stranaka, a ne napetosti. Ako će ući pod suknju moćnika Zapada, uspeće  samo da bude još jedan sledbenik njihove politike. Pritiskaju nas da se odreknemo posebne uloge koju smo stekli i da se “pridružimo gomili”. Ali tada ćemo izgubiti još jednu prednost u međunarodnom sistemu.

Grčka, s druge strane, kao država članica EU mora da ojača svoje pozicije unutar EU, da održi dobre odnose sa SAD, supersilom 21. veka, ali i sa silom u porastu, Kinom. Da doprinese razumevanju strana. Drugim rečima, aktivna spoljna politika ne znači raspuštanje teško stečenih međunarodnih institucija, niti odustajanje od posebne uloge koju smo stekli, posebno korisnu u vremenima kada je svima potrebno, već znači unapređenje naših pozicija, našu specijalizaciju , našu aktivnu operaciju. Naravno, veliko mi je zadovoljstvo da je 25 godina nakon što sam izneo predlog aktivne spoljne politike protiv politike nečinjenja, većina sada usvojila njegovu potrebu. Samo što sve pokazuje da su to „razumeli“ neozbiljno i površno./ibna

* Nikos Kotzias je emeritus profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike, bivši ministar spoljnih poslova, član Pokreta PRATTO i autor.