OP/ED: Zabrinutosti oko kiparskog pitanja

OP/ED: Zabrinutosti oko kiparskog pitanja

Piše Nikos Kotzias *

Bez plana i programa, vladini potezi se odvijaju zarobljeni u svakodnevnom životu. To govori o „aktivnoj“ spoljnoj politici, a sve što radi je pasivno praćenje izbora moćnika na Zapadu i „reagovanje“ nakon toga, na provokacije drugih. To se predstavlja kao „novi uspeh“, loše održavanje bilateralnih i multilateralnih odnosa sa partnerima, koje je prethodna vlada sistematski razvijala. Napušten je niz inicijativa kojima je Grčka obezbedila posebnu ulogu i priznanje; Među njima i Rodos, uz učešće 24 države i organizacije iz Jugoistočne Evrope i Arapskog sveta, kao i inicijativu za zaštitu verskih i kulturnih zajednica Bliskog Istoka, koja okuplja 400 istaknutih ličnosti, ministara spoljnih poslova, crkvene vođe i zajednice iz regiona. Napuštena je čak i Balkanska prekogranična saradnja, kao i inicijativa Budimpešta / Suni, projekat koji obuhvata 15 država članica EU sa zajedničkim interesima u institucijama i budućnošću EU. Ipak, najporaznija ostaje činjenica da je Kipar u osnovi napušten.

Kipar je bio meta zastrašivanja uglavnom iz Turske, nekih britanskih krugova i njihovih pristalica u UN. Pokušavaju Kipar uvući u neformalne petodelne pregovore bez pravne tekovine Crans Montane. To predstavljaju prilično značajne akvizicije, jer je u periodu 2015-18, prvi put posle decenija, srušena „tradicija“ prema kojoj se svaki prethodni pregovor smatrao boljim od sledećeg. U Crans Montani, ključni problemi u vezi sa spoljnim aspektom kiparskog pitanja konačno su obezbedili mesto na pregovaračkom stolu.

U Crans Montani, generalni sekretar UN usvojio je grčki stav prema kojem Kipar konačno mora postati „normalna država“. „Normalna“ država članica UN-a i EU, kao i svaka druga članica. To podrazumeva državu bez „žiranata“ koji osećaju da imaju prava invazije u Republici Kipar; bez ostavljanja trupa. Za razliku od generalnog sekretara UN, njegovi predstavnici na Kipru ne brane odluke Organizacije i više deluju kao advokati okupatorske sile; nešto što bi vlade koje teže poštenom rešenju kiparskog pitanja trebale da otkriju.

Turska okupatorska sila nastavlja da ometa zaštitu slobode i demokratskog funkcionisanja same tursko-kiparske zajednice, kroz prisustvo desetina hiljada vojski i teške artiljerije. Okupacija drži “čizme na vratu” kiparskih Turaka pre bilo kog prava ili slobode. Turska sve više napušta pregovore. Još jednom teži da direktno upravlja tursko-kiparskom zajednicom. U ovom naporu, iza njega stoji veliki deo naseljenika koji je ilegalno prebacio u Megalonisos. Istovremeno, ovih dana se pokušava zacementirati atmosfera terora prema svim  Kipranima i dovođenje u pitanje međunarodnih prava Republike Kipar; kao i samo njegovo postojanje.

Repertoar za zastrašivanje je širok. Posedovanje velikog dela zemljišta; Kršenje morskih zona Republike; Samoproglašenje Turske kao korisnika i administratora prava i Republike Kipar i same tursko-kiparske zajednice; kontinuirano kršenje UN-a i odluka Generalne skupštine UN-a, kao što je nedavno svedočeno u pitanju Varoshe; najavljivanje institucionalne podele Kipra i stvaranje dve države na Megalonisosu. Ovo definitivno predstavlja slučaj sistematske ucene, jer Turska ne cilja na dve odvojene države sa helenizmom unutar svog geopolitičkog stomaka. Zaista, ono što traži je da preuzme potpunu kontrolu nad ostrvom, u početku kroz labavu (kon) federaciju, kako bi direktno i izbliza kontrolisala severni deo „konfederacije“, bez obzira kako će se zvati i nametnuti veto na celokupnu politiku Kipra, posebno finansijsku politiku, diplomatiju i odbranu. U ovoj politici se mora suprotstaviti stvarnim interesima svih kiparskih građana da žive u zemlji bez stranih vladara, kao i predlogu za prijateljstvo koji smo podneli krećući se ka Crans Montani.

Turska preti, ucenjuje, promoviše situacije po svom izboru. Ponaša se oportunistički, dok je Atina Megalonisos praktično prepustila njegovoj sudbini. Slično kao i Nacionalna radikalna unija pedesetih godina, Nova demokratija nastoji da se reši kiparskog pitanja na bilo koji mogući način, smatrajući ga teretom. Ne uspeva da shvati značaj Kipra u pogledu stabilnosti, mira i bezbednosti širom istočnog Mediterana, ali ni za samu Grčku. Uporno povlačenje Atine pod provokativnim pritiskom koji Turska vrši ne dovodi do toga da ona utoli glad, kako neki veruju. Suprotno tome, kako kaže stara poslovica, „apetit dolazi uz jelo“ za Tursku! Ideja da se turski revizionizam, agresija, iredentizam i nervoza tiču samo nekoliko ustupaka je lažna. Bilo koji ustupak, osim ako nije „ukupan“,

Posle godinu i po dana pod upravom Nove demokratije u zemlji, Turska je postigla niz ciljeva; pre svega da bi se Kipar u velikoj meri odvojio od Grčke. Danas je, nažalost, politička i diplomatska saradnja između ove dve zemlje EU ispod standarda, dok u nekim drugim oblastima ona ne postoji; bojim se da opasno ne postoji. Hitno je potrebno približavanje međuvladine konferencije između dve države i sistematska saradnja na svim nivoima i platformama.

Čini se da je podjednako hitno sveobuhvatno, višestruko ponovno povezivanje Grčke i Kipra; Jačanje njihovih saveza; Informativna kampanja prema evropskim državama i saveznicima; Obezbeđivanje podrške stalnih članica Saveta bezbednosti UN; Uticaj na britansku politiku koji često usmerava stav SAD-a; Sistematsko utvrđivanje pro-kiparskog lobija u SAD-u, Nemačkoj, Briselu i Rusiji; Korišćenje Evropskog parlamenta.

Takođe je potrebna jača saradnja sa samim kiparskim Turcima, koji na svom vratu osećaju čizmu turske okupacije; Osiguranje njihovih prava; jačanje kiparskog morala, samopouzdanja ljudi i njihove borbenosti. Ukoliko se Kiprani sami ne mobilišu, niko drugi to neće učiniti za njih. / Ibna

* Nikos Kotzias je emeritus profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike, bivši ministar spoljnih poslova, član Pokreta PRATTO i autor.