“OTAC JE ZNAO DA SE NIKAD NEĆE VRATITI U JUGOSLAVIJU, A DOTUKLA GA JE POGIBIJA SINA” Ispovest Jelisavete Karađorđević o 27. martu, mladosti i ugovorenom braku

Jednom davno rođena sam u velikoj beloj palati na samom obodu Beograda, prestonice Jugoslavije. Ta palata se zove Beli dvor. Bila sam jedina devojčica u kući punoj dečaka. Moj otac je bio knez Pavle, koji je u periodu od 1934. do 1941. godine bio regent Jugoslavije.

Moja majka je bila prelepa grčka princeza Olga, koja je uvek bila divno obučena. Moj otac je obično nosio belu uniformu i bio je veoma zgodan. Imala sam mnoštvo igračaka kojima sam mogla da se igram, a plišane mede su mi uvek bile draže od lutaka. Jedna od mojih omiljenih živih životinja bio je veliki beli rundavi ovan, koji je živeo u vrtu Belog dvora. Provlačila sam prste kroz njegove kovrdže i češkala mu leđa, a on je po svemu sudeći u tome uživao. Takođe sam volela da sedim na majčinoj bundi i da iz nje pokušavam prstima da iščupam pramenove krzna.

Leta u Sloveniji

Tokom leta bismo odlazili u Sloveniju, na Brdo kod Kranja. Tu smo boravili u velikom austrijskom zamku iz 15. veka, koji je moj otac kupio. Volela sam da trčim po bašti sa svojim škotskim terijerom Pipijem. Često bismo odlazili do obale jezera. Uvek sam sa sobom nosila nekoliko jabuka i čim bismo stigli do obale, pozivala bih Ivicu i Maricu, dva mala pegava jelena, koji bi doskakutali do mene. Davala bih im jabuke, koje bi oni sa uživanjem grickali. Jelen Ivica je bio slep od rođenja, ali je, srećom, njegova sestra Marica uvek bila uz njega i pomagala mu da ne naleće na drveće. Bili su sasvim pitomi i voleli su da budu sa mnom jer sam i ja bila mala, pa me se nisu plašili.

Prvi nestašluci

U Belom dvoru, na obodu Beograda, moja dva brata Aleksandar i Niki (Nikola) imali su svaki svoj mali električni automobil, zvao se “mali auto”, sa jakim akumulatorima ispod zadnjeg sedišta. Obojica su bili ponosni na te automobile i sigurno nisu želeli da njihova mala sestra dira to blago. Ja sam, međutim, žudela da sednem za volan nekog od tih automobila i zato sam jednog dana, kad me niko nije posmatrao, uskočila u jedan auto. Prethodno sam pažljivo posmatrala kako Niki pali motor, pa sam sada samo ponovila njegove postupke. Na moje oduševljenje, automobil se brzo pokrenuo i našla sam se na drumu. U tom trenutku sam začula povike i videla kako moja dadilja i stražar, policajac Bradić, trče za mnom. Bradić me je stigao i uspeo da isključi motor. Izvukao me je iz automobila i predao me dadilji, koja je bila zadihana jer je trčala uzbrdo. Bila sam veoma ponosna i srećna što sam uspela da pobegnem i odvezem se poprilično daleko, dok me na kraju nisu uhvatili.

Bekstvo iz Beograda

Moje detinjstvo u Jugoslaviji bilo je veoma srećno. Kao i većina dece, i ja sam volela da slušam kako mi pričaju ili čitaju priče. Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavalo kada bi mi ih čitao moj brat Aleksandar. On je bio moj veliki bata i ja sam ga obožavala. Bio je i miljenik kralja Aleksandra, koji ga je čak pretpostavljao svom rođenom sinu Petru. Moj brat se odlično slagao s kraljem jer je, kao i on, voleo da ide u lov i da se bavi streljaštvom.

Tako sam 27. marta 1941. uveče sedela u krilu brata Aleksandra i slušala priču “Mali crveni zmaj”. Priču sam znala napamet, ali mi je pažnju ipak odvlačila jaka buka koja je dopirala izvan sobe i zvuk užurbanih koraka. Tog jutra se u Beogradu odigrao vojni prevrat, gotovo bez prolivene krvi. Tačnije, da nije poginuo jedan hrabri stražar na dvoru, moglo bi se reći da je to bio državni udar bez ijedne kapi krvi. Neki od pobunjenih oficira uhapsili su moga oca i njegova vlada je svrgnuta.

Moja majka je iznenadno utrčala u moju sobu i obukla mi plavi kaputić i dokolenice, i stavila mi kapu iako je već bilo prilično kasno. Dadilja je dohvatila mog posebnog plišanog medu i moju pandu i počela da pakuje nešto moje odeće u putnu torbu. Majčina služavka Grkinja Uranija ubacila je u kofer neke stare majčine džempere. Majka je trčala iz jedne u drugu sobu već obučena u kaput i preklinjala nas da požurimo. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i iste večeri napustimo Beograd ili ćemo biti streljani.

Bila sam zbunjena

Moji roditelji, moja dva brata, Aleksandar od 16 i Niki od 12 godina, i naše dve sluškinje Uranija i Milka strčali su niz stepenice. Svako od nas je zagrlio Petra, sedamnaestogodišnjaka koji je stajao na ulaznim vratima sav obliven suzama. Petar je preklinjao moga oca da ga povede sa sobom, ali mu je moj otac kazao da to nije moguće jer je on sada, kao prestolonaslednik, zadužen za državu. Oslonila sam se na dadiljinu ruku u rukavici jer sam bila umorna, zbunjena, prestrašena.

Gledala sam oca kako vojnički pozdravlja sve okupljene i dostojanstveno ulazi u kola. Niko mi nije rekao šta se događa, kuda idemo niti zbog čega tamo idemo.

Ubrzo smo se obreli na peronu železničke stanice Topčider, malo ispod Belog dvora, gde smo čekali da dođe očev voz. Bilo je oko 23 sata i sećam se da su se kišne kapi slivale niz nadstrešnicu slabo osvetljenog perona. Drhtali smo na ledenoj kiši i šćućurili se jedni uz druge. U blizini je stajalo nekoliko vojnika koji su govorili o nekim ljudima koji dolaze da nas ubiju. Nisam tada shvatala da misle na moju porodicu i mene.

Izbeglica

Dva dana kasnije stigli smo u Atinu, svega nekoliko dana pre mog petog rođendana 7. aprila. Tu smo nakratko odseli kod moje bake, mamine mame, njenog carskog i kraljevskog visočanstva velike kneginje Jelene Romanove od Rusije, udovice princa Nikole od Grčke i Danske, sina grčkog kralja Đorđa I i ćerke velikog kneza Vladimira, strica ruskog cara Nikolaja II. Delovala je vrlo dominantno i zapovednički i moja majka je odvajkada živela u strahu od nje. Moj otac je vodio razgovor pun razumevanja s grčkim kraljem i veoma neprijatan s mojom bakom, koja je smatrala da on više nije podoban zet, pa je želela da ga majka napusti. Majka je to odbila.

Otac se nadao da ćemo otići u Englesku ili bar neko vreme ostati u Grčkoj. Nekoliko dana posle mog petog rođendana Britanci su nam organizovali let iz Atine za Kairo, odakle je posle kraćeg zadržavanja trebalo da otputujemo u Keniju. Sačekali su nas Terens Šon, prvi sekretar u britanskoj ambasadi, i Piter Kouts. Njih dvojica su bili ljubazni prema nama iako je britanski guverner ser Majls Lampson dobio naređenje da nas ne primi. U sasvim kratkom roku našao nam je kuću, koja je, istina, bila mala i veoma prljava. Poslao je Idnu depešu u kojoj je naveo da želi bolje da zbrine moju porodicu, ali je Idn odgovorio: “Nema ničega na šta bi njihova kraljevska visočanstva mogla opravdano da se požale.” Posle dve nedelje poslali su nas u Keniju.

U pustinji Kenije

Leteli smo avionom “dakota DC3” u kojem pritisak u kabini nije bio regulisan, pa je meni bilo izuzetno loše tokom trodnevnog putovanja u Istočnu Afriku. Tamo smo stigli 27. aprila, na 48. rođendan moga oca. (Njegov rođendan je, u stvari, bio 15. aprila po starom kalendaru, jer je rođen 1893. godine.) Mi u tom trenutku nismo znali da je ser Henri Mur, engleski guverner Kenije, dobio instrukcije slične onima koje je prethodno dobio guverner Kaira: treba da nas tretira kao političke zatvorenike…

Dodeljena nam je oronula vila koja se zvala “Oserijan”. Ona je svojevremeno služila kao klub u kojem se točilo piće, a pripadala je kontroverznom plejboju Džoslinu Viktoru Heju, lordu Erolu. Nalazila se 70 milja daleko od Najrobija, u neposrednoj blizini jezera Najvaša. Činilo se da se beskonačno vozimo po drumu punom džombi kroz pejzaž sav u svetlosmeđim i žućkastim tonovima, s ponekim trnovim drvetom. Meni je opet bilo muka. Odseli smo u hotelu “Norfok” u Najrobiju, gde mi je ukraden krstić koji sam dobila na krštenju.

Na kapiji našeg novog doma stražarila su dvojica vojnika jer je to bio kućni pritvor, što znači jedna vrsta zatvora. U kući nije bilo telefona, snabdevanje električnom energijom je bilo slabo, a nigde u blizini nije bilo nijedne prodavnice, biblioteke, apoteke ili crkve. Ta zapuštena vila u kojoj niko nije živeo još od vremena kada je lord Erol ubijen bila je sasvim ruinirana točionica, svojevremeno na zlu glasu kao “palata nestašluka belih momaka”.

Krov je propuštao, voda koja je tekla iz slavina bila je smeđa i prljava, posteljina je bila gruba i sva iscepana, a ćebad progorena cigaretama.

Svakog dana u šest sati posle podne jedan veliki nilski konj izlazio bi iz jezera i lutao baštom. Ja sam sva opčinjena posmatrala otiske njegovih stopa na travnjaku. Noću su nilski konji bučno tutnjali unaokolo i ja sam često imala košmare u kojima bi me jurile te ružne, debele životinje, kezeći se onim svojim velikim, zastrašujućim zubima.

Srećom, moj mali pas Pipi, škotski terijer, uvek je bio sa mnom, a uskoro sam dobila i jednu mačku.
Nedostajala su mi i starija braća. Aleksandar je otišao u pilotsku školu jer je želeo da leti za Britansko kraljevsko vazduhoplovstvo u ratnim operacijama. Niki je pohađao poljoprivredni koledž.

Majka mi je držala časove francuskog jezika. Moj srpski je lagano bledeo i ubrzo ga je zamenio svahili, koji mi je bio zabavniji od francuskog. U stvari, odbijala sam da učim francuski jezik sve do petnaeste godine, kada su me poslali u francusku školu, pa više nisam imala izbora.

Za Engleze otac je zločinac

Moj teča Džordž, vojvoda od Kenta, poginuo je 25. avgusta 1942. godine, kada se avion kojim je poleteo u Norvešku u okviru jedne vojne misije srušio u škotskim planinama. Bio je to veliki udarac za našu porodicu. Posebno za mog oca, jer mu je teča bio blizak prijatelj i jedan od malobrojnih ljudi koji su tih dana pokušavali da odbrane mog oca od engleske javnosti, koja ga je smatrala izdajnikom. Često su se dopisivali i teča je činio sve da olakša naš položaj u Keniji. Kao brat engleskog kralja Đorđa VI i veliki autoritet u britanskoj javnosti, bio je u poziciji da pomogne iako to nije bilo nimalo jednostavno. Evropa je bila u ratu, a moj otac je zbog britanske propagande posmatran kao Hitlerov saradnik.

Teča Džordž je uspevao da nam tih dana pošalje i nešto novca jer su prilike bile zaista teške. Napustili smo Jugoslaviju praktično bez ičega. Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije je u međuvremenu odlučilo da je moj otac dužan da plaća održavanje kuće i troškove života u Keniji iako su vrlo dobro znali da nemamo više od 200 funti. Vlada njegovog veličanstva trebalo je da plaća kiriju jer bi tako bilo sasvim jasno da je ovo u izvesnom smislu zatvor. Deluje paradoksalno, ali moj otac je, kada je reč o dažbinama, bio tretiran kao državljanin Britanije, a u svemu ostalom kao zatvorenik.

Krajem leta 1942. majka je dobila dozvolu od engleskog ministarstva inostranih poslova da otputuje u Englesku kod svoje sestre Marine, vojvotkinje od Kenta, kojoj je upravo poginuo muž, pa je postala udovica. Mamin dolazak u Englesku naveo je člana Donjeg doma parlamenta, kapetana Aleka Stratforda Kaningam-Rida da pokrene pitanje majčinog prisustva u Britaniji: prema njegovim rečima, ima razloga za strah da bi ona mogla “svome mužu kvislingu po povratku u Keniju preneti informacije od koristi za sile Osovine”. Štampa je jedva dočekala da ponovo stavi na tapet kneza Pavla i podseti na njegovu navodnu “izdaju”.

Otac je prestao da čita novine i uvukao se u postelju; prestao je da odlazi i u Najrobi. U Keniji je bilo mnogo onih koji su razmišljali kao Kaningam-Rid. Situacija izazvana Kaningam-Ridovim nastupima u Engleskoj postala je toliko zapaljiva da je na kraju u Parlamentu bio primoran da reaguje čak i ser Entoni Idn, šef britanske diplomatije. Podsetio je da je vojvotkinja od Kenta u dubokoj žalosti zbog gubitka muža, a da je moja majka njena jedina sestra koja je u toj teškoj situaciji mogla da dođe i pruži joj utehu, te da su sve dozvole za boravak moje majke izdate sa odobrenjem engleske vlade, pa on nema potrebe da se zbog toga bilo kome izvinjava. Donji dom je gromkim aplauzom pozdravio Idnov odgovor.

Zbogom, Afriko!

Poseta engleskog kralja Đorđa VI Južnoafričkoj Uniji u aprilu 1947. godine simbolično je najavila kraj našeg boravka u Africi. Moji roditelji, koje je kralj venčao 23. oktobra 1923. u Beogradu, radovali su se toj poseti. Za mene je to bila prilika da upoznam južnoafričkog premijera, feldmaršala Smatsa i njegove sestre, koje su govorile afrikanski jezik. Jedna od njih je tvrdila da stalno vidi male ljude kako igraju oko njene stolice. Bila je toliko ubedljiva da sam poverovala da ih i sama vidim.

Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kad su se kralj, njegova supruga Elizabeta i njihove ćerke, princeze Elizabeta i Margaret, pojavili u Johanezburgu 5. aprila 1947. Moji roditelji su se privatno sreli s kraljevskim parom. Tada ih nisam upoznala, bila sam u publici i mahnito mahala engleskom zastavicom od papira. Nisam znala u tom trenutku da ne mašem samo britanskom suverenu već i da se pozdravljam sa Afrikom, u kojoj sam provela sedam godina.

U Grčkoj smo ostali celog leta, a na jesen smo otišli u Ženevu da se sretnemo sa ocem, koji je konačno dobio južnoafrički pasoš i dozvolu da napusti Afriku i ode kuda želi.

Niki je još pohađao univerzitet, pa je on bio poslednji član naše porodice koji je napustio Afriku.

Nebo u Ženevi je bilo sivo i vreme hladno. Guvernanta je muku mučila s mojim francuskim, a ja sam se opirala koliko god sam mogla. Jedne sumorne večeri u hotelu ponovo sam pitala oca hoćemo li ikada moći da se vratimo u Jugoslaviju.

– Ne, nikada nećemo moći da se vratimo. Prošle godine Titova vlada je odlučila da smo svi mi, uključujući i tebe, državni neprijatelji! To znači da nemamo imovinu, državljanstvo ni pasoš. Oduzeli su nam sve što smo posedovali, uključujući i moju privatnu zbirku umetnina u Belom dvoru – rekao mi je otac.

Iz Ženeve smo se preselili u Montre. Sunce je zašlo nad mojim detinjstvom u Jugoslaviji i Africi i krenula sam u internat u Klarensu nadomak Montrea, na Ženevskom jezeru. Taj internat mi se dopadao.

Zvali su me Elizabet Žorž (Đorđe), Karađorđević niko nije umeo da izgovori, a dodatak “princeza” su namerno preskakali da ne bi isticali moje poreklo. Škola je bila pravi raj, puna zanimljivih devojčica iz celog sveta. Imućnu izraelsku devojčicu su svi nemilosrdno zadirkivali jer nije znala kako da namesti krevet. Svi smo morali da naučimo kako da složimo i zategnemo posteljinu tako da se na postelji napravi pravi “bolnički ćošak”.

Udaja

Kada sam imala šesnaest i po godina, deo letnjeg raspusta provela sam u Londonu. Na zabave sam uvek išla s Nikijem, on je bio moj pratilac. Iako sam obožavala mog briljantnog oca, komunikacija s roditeljima mi je postala naporna. Oboje su se nadali da ću se udati za kralja Boduena od Belgije. No, kako sam bila debeljuškasta šesnaestogodišnjakinja, a pritom nisam bila ni katolikinja, taj plan je brzo propao. Kralj je bio pametan i muzikalan. Poslao mi je u Pariz ploču s Bahovim preludijumima. Otac mi je stavio do znanja da će me lišiti nasledstva ako se udam za nekoga koga on ne bi odobrio.

Pogibija brata

Onda je krenulo po zlu. Jednog aprilskog jutra 1954. godine probudila sam se u svojoj maloj sobi u Parizu stisnutoj između spavaćih soba mojih roditelja. Koža mi je bila prekrivena tačkicama. Dobila sam ovčje boginje, i to taman kad sam planirala da otputujem u Englesku i tamo proslavim osamnaesti rođendan, 7. aprila! Nisam mogla da poverujem da mi se to dešava, baš nisam imala sreće

Majka je bila u Kopinsu s tetkom Marinom, a ja tako u tufnama od boginja, mrzovoljna zbog propalog rođendana, u Parizu sa ocem. Mislila sam da se ništa strašnije ne može dogoditi. Nekoliko dana kasnije svanuo je fatalni 12. april 1954.

Te noći, u dva posle ponoći, zazvonio je telefon. Kad zazvoni noću u to doba, ne može biti ništa dobro. Glas sa druge strane mi je preneo: “Niki je poginuo u saobraćajnoj nesreći na putu od Kopinsa ka Londonu, desetak kilometara od tetkine kuće. Bio je sam u automobilu.”

Mnogo kasnije, uz pomoć kraljice Elizabete II, uspela sam da dođem do policijskih izveštaja o Nikijevoj pogibiji jer su mi ranije prenošene izmišljotine o tome da je ubijen. Niki je u saobraćajnoj nesreći povređen i izgubio je svest, ali je pao glavom na tlo i lice mu je završilo u nekoj bari. Nije bilo nikoga da mu ukaže pomoć i on se ugušio u toj vodi. Da ja nisam dobila boginje, otišla bih u Kopins i Niki ne bi bio sam u kolima.

Stajala sam skamenjena sa slušalicom u ruci. To mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu. Budim oca. Saopštavam mu tragičnu vest. Ne znam ni kako sam to učinila, mislim da nisam bila ni svesna šta izgovaram, samo sam ponavljala iste one rečenice koje sam čula iz telefonske slušalice. Otac je prebledeo, ukočio se, bio je u potpunom šoku. Ovo ga je dotuklo. Ne sećam se da je ikad bio tako neutešan, tako nesrećan, tako izgubljen.

Njegov omiljeni sin, njegov voljeni Niki. Inteligentan, darovit, duhovit. Voleo je sport, dobre automobile, žene, bio naklonjen umetnosti. On i otac su se uvek dobro razumeli.

Sahrana

Usledili su sumorni dani. Sahrana je održana u maloj crkvi blizu Kopinsa 17. aprila 1954. Kada su spustili kovčeg u zemlju, poželela sam da umrem. Samo pogled na roditelje bio je dovoljan da me potpuno slomi. Nikija više nema, odzvanjalo mi je u glavi. Nikad više ga neću videti. Nikad više…

Nikijev kovčeg je kasnije, kada je tata umro, prenet u Lozanu i sahranjen na groblju Boa-de-Vo, pored oca, gde je kasnije sahranjena i majka.

Naša kuća u Parizu postala je kao grobnica. Muzika u kući više nikada nije bila dozvoljena. A kome je i bilo do muzike? I pored svih nedaća koje smo prošli, na ovo niko nije bio spreman. Najteže su te iznenadne smrti, bez pozdrava, bez oprosta, bez poslednjeg pogleda ili reči. Ta nedorečenost pojačava nedostajanje i očaj.

Majka je godinama nosila crninu, jer je devet meseci posle Nikijeve pogibije izgubila srednju sestru, moju tetku Vuli, a dve godine kasnije i majku.

Moje školovanje je završeno. Snovi o odlasku u Englesku su se raspršili. Nastupilo je vreme tuge i tišine.

Beg za Ameriku

Retke trenutke radosti pružale su mi posete muzejima i galerijama u koje sam odlazila sa ocem. Bila sam suviše mlada da bih razumela da je to i za njega beg od turobne stvarnosti…

Spakovala sam kofer i spremila se za beg u zemlju svojih snova – Sjedinjene Američke Države! S nekoliko stvari u koferu, otišla sam kod rođake Helene, čija je kuća bila blizu aerodroma “Orli”. Majka je bila u Grčkoj, pa sam ostavila oproštajnu poruku ocu. Napisala sam da više ne mogu da podnesem napetost u kući jer bih u suprotnom poludela, i da moram da započnem novi život.

Kraj 1. dela