Paradoks “ere Merkel” na Zapadnom Balkanu

Paradoks “ere Merkel” na Zapadnom Balkanu

Ditmir Bušati*

Za nekoliko dana Nemci će izaći na izbore da odluče o novom sastavu Bundestaga. Po prvi put od 1949. godine, kancelarka ne traži ponovni izbor. Otići će u penziju nakon 16 godina. Do sada je ovo jedina sigurna vest. Sve ostalo ostaje enigma, jer je izborna aritmetika zasnovana na ispitivanjima javnog mnjenja raznovrsna i ne isključuje bilo kakvu moguću koaliciju koja bi vodila državu. Zanimljivo je da je oko 50% Nemaca unapred glasalo putem pošte. Broj neodlučnih je veliki. U međuvremenu se očekuje da se većina od tri miliona birača koji prvi put glasaju prikloni Zelenima.

Gledano u ovom kontekstu, teško je predvideti da li će parlamentarni izbori u Nemačkoj obezbediti kontinuitet “ere Merkel” ili njenu promenu. Bez obzira na ishod, na međunarodnom nivou, sledeća Vlada mora da se pozabavi hitnim izazovom geopolitičke marginalizacije sa kojom se EU suočava, u kontekstu jačanja nulti-polarnog sveta.

Treba napomenuti da je Merkel izgradila impresivnu podršku javnosti u Nemačkoj i neospornu reputaciju na međunarodnoj sceni, uključujući i naš region. Njen stil politike i odluke odražavaju značajne promene koje su se dogodile u nemačkom društvu i politici, kao i ogromnu želju da se status quo zadrži što je duže moguće, izbegavajući drastične promene.

Zbog primene „meke moći“, Merkel je uspešno predvodila EU u teškim vremenima, suočavajući se sa finansijskom krizom koja je produbila razvojni jaz između severne i južne Evrope; izbegličkom kriza i sukobima oko vladavine prava u EU, što je produbilo podelu u pogledu vrednosti između zapadne i istočne Evrope; bezbednosnim pretnjama u istočnoj Evropi kao rezultat akcija Rusije i onih na jugu kontinenta usled terorizma i nasilnog ekstremizma; BREXIT; transatlantskim pukotinama, koje su izašle na površinu sa administracijom predsednika Trumpa, i pandemijoma.

U nekim slučajevima, kako bi održala koheziju unutar EU, Merkel je morala tolerisati demokratsko nazadovanje u nekim državama članicama EU ili nacionalističke talase koji su oštetili korpus vrednosti i sloboda nad kojima stoji EU. Situacija u EU je na ovaj ili onaj način projektovana i na Zapadnom Balkanu, koji se može smatrati njegovim dvorištem.

U tom kontekstu, odlazak Angele Merkel sa političke scene prirodno je praćen neizvesnošću ne samo za Nemačku i Evropu, već i za evropsku budućnost našeg regiona. Nema sumnje da je kancelarka Merkel na evropskom nivou najzainteresovaniji lider i sa najpotpunijim nivoom razumevanja za Zapadni Balkan. Njene povremene posete regionu, njene poruke čak i tokom oproštajne posete Beogradu i Tirani, inicijative koje je za region predstavila i podržala, potvrđuju značaj koji Nemačka pridaje članstvu zemalja Zapadnog Balkana u EU, iako mora se priznati da region nije na listi nemačkih prioriteta.

2005. godine, neposredno pre nego što je izabrana za nemačku kancelarku, Angela Merkel izjavila je u intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung da je „svojom sadašnjom politikom proširenja EU dostigla granicu svojih mogućnosti da integriše nove članice“, pozivajući na fazu konsolidacije za EU ​​pre nego što se pomisli na proširenje.

Ova klima se odrazila u Strategiji proširenja iz novembra 2006. godine, gde je Evropska komisija po prvi put uvela merila kao alat za poboljšanje i praćenje kvaliteta reformi tokom procesa pristupanja. Sastavni deo ove strategije bio je i poseban izveštaj o sposobnosti EU da primi nove članice, ističući da proširenje ne bi trebalo da ometa sposobnost EU da produbi proces integracije i poveća efikasnost svojih institucija.

Prvi put u pregovaračkom okviru 2005. za Hrvatsku i Tursku uvedeno je posebno poglavlje, Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava, koje zajedno s Poglavljem 24 – Pravda, sloboda i bezbednost, pokrivaju širok spektar pitanja vezanih za vladavinu prava, uglavnom reforme pravosuđa, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Na ovaj način, uvođenje merila i Poglavlja 23 pokazalo se efikasnim za Hrvatsku, postavši prva zemlja koja se suočila s novim pristupom i uspešno okončala pregovore i proces pristupanja EU.

Važnost poglavlja 23 i 24 pojačala je Evropska komisija u Strategiji proširenja 2011. godine, koja je predložila novi pristup davanju prioriteta reformama u oblasti vladavine prava. Pitanja vladavine prava smatrana su prioritetom, pa je odlučeno da se poglavlja 23 i 24 prvo otvore i zadnja zatvore, prateći čitav proces članstva.

Crna Gora je bila prva zemlja koja je započela razgovore zasnovane na ovom novom pristupu. U slučaju Srbije, na insistiranje Nemačke, EU je u pregovarački okvir uključila elemente koji se odnose na normalizaciju odnosa sa Kosovom. Shodno tome, razgovori su započeli Poglavljem 35, dajući poseban značaj procesu normalizacije odnosa Srbije i Kosova, nakon čega bi usledilo međusobno priznanje. U slučaju Albanije, reforma pravosuđa postala bi preduslov za početak pregovora o članstvu u EU.

Na prećutni način, EU je, na insistiranje nekih država članica koje podržava Nemačka, „ustanovila” nepisanu praksu da se tokom šestomesečnog predsedavanja ne mogu otvoriti više od dva poglavlja. Francuska je, s druge strane, iz uglavnom unutrašnjih razloga, zahtevala reviziju procesa proširenja, čineći proces članstva u EU još više uslovljenim, neautomatskim i po fazama i zahtevima gotovo drugačijim od onoga u zemljama Centralne i Istočne Evrope prošli.

Tako je ceo proces članstva zemalja regiona u EU stao. Najupečatljiviji je slučaj Albanije i Severne Makedonije. Iako su ispunili standarde za početak pregovora o članstvu od juna 2018. godine, tek treba da ih počnu. Kosovo, iako već godinama ispunjava reforme vezane za proces vizne liberalizacije, i dalje je izolovano. Takva situacija s pravom postavlja pitanja o verodostojnosti procesa proširenja i neguje instinkte iz prošlosti, držeći budućnost regiona kao taoce.

Kako ne bi napustila region pod uticajem depresije koju bi nedostatak konkretizacije procesa proširenja mogao doneti, nemačka kancelarka je 2014. godine najavila „Berlinski proces“, kao priliku za ponovno angažovanje EU sa zemlje Zapadnog Balkana, u vreme kada je sama EU bila više fokusirana na rešavanje unutrašnjih kriza i gde se geopolitički kontekst sa ukrajinskom krizom značajno razvio.

U to vrijeme vladao je strah da bi Berlinski proces mogao poslužiti kao zamena za proces učlanjenja u EU. Nemačka, s jedne strane, i zemlje regiona, s druge strane, insistirale su da za region ne postoji alternativa osim članstva u EU. Mora se priznati da je Berlinski proces donekle promenio rutinu formata proširenja i stavio akcenat na sveobuhvatnu regionalnu saradnju potpisivanjem deklaracije koja se bavi bilateralnim sporovima i pitanjima potpune državnosti; uspostavljanjem Regionalne kancelarije za saradnju mladih po francusko-nemačkom modelu; Sekretarijata Privrednih komora šest zemalja Zapadnog Balkana; i Regionalne ekonomske zone, čime se neguju odnosi između različitih društvenih agenata.

Berlinski proces je istovremeno usvojio agendu regionalne povezanosti zemalja regiona i EU, kako bi se smanjio razvojni jaz između Zapadnog Balkana i EU. Kroz ovaj proces, Zapadni Balkan je stavljen na evropsku kartu transporta i energije, iako još uvek bez opipljivih projekata za građane regiona i bez veze sa susedima EU.

Takođe, u Strategiji proširenja Evropske komisije 2018, koju su na samitu u Sofiji podržali čelnici država članica EU i zemalja Zapadnog Balkana, ocrtano je 6 vodećih inicijativa kao što su: transport, energetska interkonekcija, digitalna agenda, ekonomska i društvenog razvoja, vladavine prava i bezbednosti i migracija, u cilju jačanja međusektorske saradnje.

Sedam godina nakon uvođenja ove inicijative, može se reći da je to daleko od početnih očekivanja, baš kao i proces članstva u EU. Prvo, proces nije uspeo da ublaži bilateralne sporove ili pitanja potpune državnosti koja ometaju potencijal zemalja Zapadnog Balkana za dublju saradnju, što bi se pretočilo u veći prosperitet i ekonomski rast. Naprotiv, u regionu su postojale tendencije i pokušaji vraćanja na stare ideje koje su dale prednost teritorijama nad ljudima, reviziju istorije, poricanje genocida i varvarskih ratnih zločina, spajanje religije sa nacijom kao instrumentom koji deli i vlada na račun komšija. U osujećivanju ovih pokušaja, uloga kancelara i Nemačke je nezamenljiva.

Drugo, proces nije uspeo da mobiliše potrebna finansijska sredstva za rešavanje postojećeg jaza između zemalja Zapadnog Balkana i onih u EU koje imaju direktan uticaj na regionalnu povezanost. Na primer, za budžetski ciklus 2021-2027, koji je odražen u Planu ekonomskih ulaganja za Zapadni Balkan, zemlje članice EU koje okružuju naš region primaju 11 puta više sredstava po glavi stanovnika od zemalja Zapadnog Balkana. Ovo povećava pesimizam građana regiona i dovodi do gubitka poverenja u izgradnju razvojne perspektive. Iskreno rečeno, građani se ne hrane poglavljima, bezbrojnim birokratskim procedurama ili međuvladinim konferencijama. Moraju konkretno prihvatiti razvoj i tako postati akteri radikalne transformacije naših društava.

Treće, proces nije obezbedio instrumente koji poboljšavaju sistem upravljanja, zasnovan na vladavini prava, niti vlasništvo nad reformama zemalja Zapadnog Balkana. Jasno je da naša društva u suštini ostaju društva sa krhkim, nefunkcionalnim institucijama i gde glavna bitka nije toliko pod uticajem trećih aktera koliko pod metastazama organizovanog kriminala i korupcije koji nagrizaju temelje društva i pravila demokratskog suživota.

Četvrto, iako je međuvladina platforma, Berlinskom procesu nedostaju institucije i dobro definisan budžet kako bi se ispunile obaveze koje bi smanjile zavisnost nekih zemalja u regionu od aktera trećih strana koji teže statusu kuo.

Peto, „meni“ procesa donekle je izgubio svoj početni fokus, ne uspevajući da odgovori na tri osnovna izazova sa kojima se zemlje u regionu suočavaju: (I) demokratija; (II) održivi ekonomski razvoj; (III) demografska pretnja.

Ovo je paradoks „ere Merkel“ u regionu. Prisustvo i razumevanje neuporedivo je sa bilo kojom drugom evropskom zemljom, ali nedovoljni rezultati, jer bi integracija šest zemalja Zapadnog Balkana u EU bio korak ka dostizanju konačnosti EU koji podrazumeva konsolidaciju projekta evropskih integracija, u konkretnom političkom prostoru sa granica definisana na kontinentalnom nivou.

Prema nedavnom istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), većina građana Evrope veruje u Nemačku i traži veću ulogu za nju u EU. Ankete sprovedene u zemljama Zapadnog Balkana takođe potvrđuju poverenje građana u Nemačku i očekivanja njenog većeg angažovanja.

Tema najvećeg angažmana Nemačke na međunarodnoj sceni uvek je prisutna u istraživačkim centrima i institucijama koje donose odluke. U periodu 2012-2013. U Nemačkoj je sproveden projekat Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove, uz učešće široke mreže stručnjaka, vezanih za strateške elemente nemačke spoljne politike. Strateška analiza je pokazala da „nemačka moć nameće redefinisanje nemačkog položaja u međunarodnim odnosima“ i da „Nemačka svoju moć i prosperitet duguje pre svega globalnoj ekonomskoj ekspanziji, pa mora aktivno delovati na globalnom nivou“.

Ovu tezu podržava i jedan od najenergičnijih ministara spoljnih poslova Joschka Fischer, koji smatra da su nemački politički i ekonomski interesi povezani sa snažnom i uspešnom EU. Prema njegovim rečima, Nemačka mora da prevaziđe traume iz prošlosti i svoju moć stavi u funkciju stvaranja jake Evrope pod njenim vođstvom.

Stoga je dilema na koju treba odgovoriti nakon odlaska Angele Merkel sa političke scene jeste da li će Berlin, kako bi na odgovarajući način ispunio ulogu evropskog lidera, konsolidovati projekat evropskih integracija i ojačati transatlantsku vezu, morati da preispita one principe merkelizma koji su naterali Evropljane i narode našeg regiona da s pravom polažu nade u Nemačku. /ibna

*Ditmir Bushati je bivši ministar inostranih poslova Albanije