Srbija usporila proces približavanja EU

Srbija usporila proces približavanja EU

Od početka 2018. godine do kraja septembra 2019. godine, iako je plan bio da se Srbija “poravna” sa Evropskom unijom (EU), ona je dovršila samo zakone i propise EU.

Konkretno, prema portalu Evropski Zapadni Balkan (EWB), oko 49% predviđene harmonizacije je završeno, što svedoči o sporosti procesa, posebno imajući u vidu da, ako Srbija želi da se pridruži EU, promene moraju da budu završene u celosti.

Drugim rečima, prema podacima dostupnim na vebsajtu Ministarstva za evropske integracije, od 440 planiranih propisa za period 1. mart 2018. – 30. septembar 2019. godine, usvojeno je samo 215 osoba.

U martu 2018. Vlada Srbije je odobrila 3. nacionalni program za usvajanje evropske pravne tekovine (NPAA), precizirajući pojedinačno koji će zakonodavni akti biti usvojeni i u koje vreme do kraja 2021. godine.

Iako se izveštaj za poslednji kvartal 2019. godineo još čekuje, već je vidljivo da Vlada nije preterano posvećena ispunjavanju zadatih rokova, pošto je na kraju svakog od poslednjih sedam tromesečja ispunjenje plana bilo ispod 50%, prema EWB.

Tokom perioda 2008-2012, usklađenost je iznosila 88%, a na zakonodavnom nivou 83%. Od 243 planirana zakona, 201 ih je usvojeno. Od 108 zakona koji su trebali biti usvojeni 2018. godine i prva tri tromjesečja 2019. godine, na kraju ih je usvojeno 44. Za 2016. i 2017. godinu rezultati nisu poznati, odnosno nema podataka jer izveštaji nikada nisu objavljeni – kaže Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji.

U prvim godinama od promene vvlasti 2012. godine, srpska Vlada je za polovinu smanjila nivo usklađenosti sa EU. Na primer, 85% svih planiranih propisa je usvojeno u prvoj polovini 2013. U 2015. godini ta stopa je uglavnom bila oko 60%. Nakon toga taj procenat nastavlja da pada.

Sve reforme koje Srbija mora da sprovede, a od kojih će građani nesumnjivo imati koristi, ostaju zanemarene. Upravo su to reforme predviđene u nacionalnom programu koji se sprovodi samo djelimično.

Više puta je naglašeno da je zbog skromnih rezultata izgubljen fokus na procesu harmonizacije. Ove reforme bi trebalo da radi vlada u korist građana, a ne zbog EU.

Konstatuje se da je to deo procesa koji nije specifičan za složena politička pitanja, poput normalizacije odnosa sa Kosovom, ali gotovo isključivo zavisi od političke volje da se proceduralni postupak uskladi sa najboljim evropskim zakonskim standardima, kaže Srđan Majstorović, predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike i član Savetodavne grupe za Balkan u Evropi (Balkans Europe Advisory Group – BiEPAG).

Prema Majstorovićevim rečima, spori tempo usklađivanja unutrašnjih pravila sa pravilima EU nije u skladu sa trenutnim uslovima u Srbiji, koji bi, bar na papiru, trebali da budu idealni za ovaj poduhvat.

Nacionalni program je pravljen pravovremeno: jasno utvrđujući propise koji će biti u skladu sa pravilima EU, precizirajući odgovorne institucije za njihovo sprovođenje, kao i način praćenja primene i izveštavanja. Činjenica da, uprkos nedovoljnom zamahu, Srbija ipak jeste država koja pregovara o uslovima za pristupanje EU, trebalo bi da bude dovoljan podsticaj da Vlada i nadležne institucije učine sve što je u njihovoj moći, naglašava on.

Jedno moguće objašnjenje ovog trenda je sve veća složenost pitanja koja treba uskladiti. Međutim, prema mišljenju Vladimira Mejaka, iako je tačno da je ovaj proces sve složeniji, jer ulazi u sve više i više specifična područja, to ne može opravdati kašnjenja u procesu.

Srbija je u ovoj fazi već 20 godina. Sada smo došli do nekih vrlo specifičnih stvari, ali trebalo nam je 20 godina da mnogo naučimo. Kako napredujemo ka EU, potrebno je izgrađivati kapacitete. Proces treba ubrzati, a ne usporavati, objašnjava Mejak.

Drugo objašnjenje za usporavanje procesa mogao bi biti nedostatak administrativnih kapaciteta potrebnih za usvajanje sveobuhvatnog i složenog evropskog zakonodavstva.

Pad usklađenosti sa pravnom tekovinom EU je posledica činjenice da evropska integracija nije dominantan politički prioritet. Vladine kompetencije okreću se drugim stvarima koje su prioritet, ali evropski kurs nije među njima. Kada se kaže da je to strateški prioritet, to znači da bi sve nadležnosti trebalo da se fokusiraju na njega. A u nekim oblastima postoje i kašnjenja, kaže Mejak.

Na primer, govoreći o nedavnom usvajanju Poglavlja 27 o životnoj sredini, za to su bile potrebne tri godine – skoro koliko i vladin mandat. Što se tiče Poglavlja 19, o socijalnoj politici, čak i posle tri godine, akcioni plan nije usvojen.

Inercija i skromni rezultati primene nacionalnog programa pokazuju nezainteresovanost za stvarne promene, odnosno poštovanje pravila EU, što znači da trenutno nije priznato kao glavni prioritet, primećuje Majstorović.

Prema njegovom mišljenju, Narodna skupština je institucija koja bi trebalo da bude zainteresovana za tempo izvršenja obaveza koje su neophodne za pristupanje Srbije EU.

Nažalost, ovi rezultati se sigurno koriste kao argument za neadekvatnu spremnost Srbije da ubrza proces pridruživanja EU i tako opravdaju skepticizam u nekim državama članicama, ne samo u odnosu na Srbiju, već i uopšte o efikasnosti politike proširenja Unije, kaže Srđan Majstorović.

Naravno, delimična odgovornost za brzinu pridruživanja snose države članice, koje trenutno traže konsenzus o procesu proširenja i njegovoj mogućoj reformi.

Krajem januara biće objavljen izveštaj Srbije o ispunjenju plana za poslednji kvartal 2019. godine. Slika parlamentarne procedure pokazuje da je od 11 zakonskih akata iz tog perioda odobreno šest, a na procenu propisa moraće se sačekati.

U svakom slučaju, implementacija nacionalnog programa mora se značajno intenzivirati ako se Srbija zaista želi predstaviti kao zemlja koja je očito spremna da preuzme sve obaveze koje proizilaze iz pristupanja EU.

„Takav pristup ne može ubrzati proces pristupanja Srbije EU, ali će sigurno poslati poruku verodostojnog i odgovornog kandidata koji će biti prihvaćen i predstavljen svojim građanima kao ozbiljna buduća članica Unije“, zaključuje Srđan Majstorović./ ibna