Stav: Izolacija, konfuzija i lavež pekinezera

Stav: Izolacija, konfuzija i lavež pekinezera

Pandemija koronavirusa i univerzalno zatvaranje omogućili su da brojna pitanja koja je potrebno definisati ili rešiti budu uklonjena ispod sadašnjeg tepiha.

Pored toga, ova kriza je mnogim zemljama dala mogućnost da ili ojačaju svoje bilateralne odnose sa drugim zemljama ili da se potpuno osame u politici samoizolacije ispunjavajući mikropolitičke potrebe i baveći se unutarstranačkim spletkama.

U tom kontekstu, Turska je uputila medicinsku pomoć većini balkanskih država, ali takođe Italiji, Španiji i Sjedinjenim Državama; Bugarska je pomogla Albaniji, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Rumuniji, poslala je medicinsko osoblje u Italiju, dok je Albanija takođe poslala sanitetske potrepštine i lekare u Italiju. Grčka je, sa druge strane, izrazila podršku Italiji i Španiji, sa dve skromne ceremonije i bojenje parlamenta zastavama ovih zemalja.

Pored toga, lideri zemalja kao što su Kipar, Bugarska, Rumunija, Srbija, a da ne spominjemo Tursku, imali su kontakte i sa većinom evropskih lidera, poput Macrona, Merkel, Contea, kao i sa američkim ministrom spoljnih poslova Mikeom Pompeom ili čak Donaldom Trumpom lično, predsednikom i premijerom Kine i Vladimirom Putinom.

Moglo se očekivati da bi i Grčka, koja želi da igra vodeću ulogu na Balkanu, napravila neke simbolične ili čak formalne korake sa svojim susedima, ali čak ni takvi nisu napravljeni prema zemljama za koje očekuje da šalju svoje turiste na grčke plaže tokom leta.

Grčki premijer je ignorisao čak i poziv koji mu je bugarski premijer Bojko Borisov uputio, tokom samita putem telekonferencije između Grčke, Bugarske, Rumunije i Srbije, da zajedno sa njim i predsednikom Srbije učestvuje u inspekciji projekata od zajedničkog interesa u koji su u toku u Bugarskoj.

Kyriakos Mitsotakis odlučio je da je poseta školi i predsedavanje sastankom o zdravstvenoj pokrivenosti ostrva važnija od učešća i inspekcije projekata od zajedničkog interesa za tri zemlje 1. juna, sa bugarskim premijerom i srpskim predsednikom.

Nažalost, izolacija je evidentna. Od dana kada su restriktivne mere objavljene sredinom marta, grčki premijer je 21. aprila razgovarao sa predsednikom DISI-a Averofom Neoffitomom, 22. aprila sa Edijem Ramom o sezonskim radnicima koji su trebali da dođu u Grčku, sa papom Franjom 13. maja, sa Nicosom Anastasiadesom 21. maja, da reši pitanje kiparskih studenata u Grčkoj, sa Benjaminom Netaniahuom povodom obnavljanja njegovog mandata premijera i konačno 25. maja sa egipatskim predsednikom Sisijem.

Iako bi pandemija mogla biti polazna točka za grčko-turske odnose, u ministarstvima spoljnih poslova i odbrane došlo je do totalne konfuzije.

Budući da su kanali komunikacije između Turske i Grčke hermetički zatvoreni, jedna greška sledi drugu. Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendias je pitanje koje obično rešavaju tehnički komiteti uspeo da postavi kao glavno pitanje, uključio ministarstvo odbrane i pokrenuo diplomatsko pitanje, otvorivši “Eolovu torbu” u grčko-turskim odnosima.

Kao da to nije bilo dovoljno, usledila je intervencija vlade i rukovodstva Ministarstva spoljnih poslova o molitvi koja je održana u Aja Sofiji, koja, ako ništa drugo, nije bilo glavno, ali je očigledno bilo „lako“ pitanje za konfrontaciju, dok istovremeno, u praksi, nije pomenuto ni jedno Grčko pravo koje bi koristilo protiv pokušaja Turske da stvori „sive zone“.

Naravno, niko iz Ministarstva spoljnih poslova nije mislio da je ovo mogla biti protumačeno kao intervencija u nekoj drugoj zemlji, da nije bilo kršenja manjinskih pitanja niti je bilo zaobilaženja uslova za svetsku arhitektonsku baštinu pod zaštitom UNESCO, a ne za „verski“ spomenik kakav je Aja Sofija.

Iako je ovaj potez bio provokativan prema Grčkoj, to nije trebala biti reakcija ozbiljne vlade, jer jača nacionalističke elemente u Turskoj koji već duži niz godina žele promeniti upotrebu Aja Sofije iz muzeja u džamiju.

Ministarstvo spoljnih poslova i kabinet premijera, zarobljeni u logici da Turska samo verbalno preti Grčkoj, umesto da sprovodi politiku konfrontacije, odmaraju se u višestrukim i besmislenim intervjuima, koji zvuče kao lavež pekinezera čije je mesto na kauču zauzeto, i miluju uši glasača.

Turska je u regionu tresla, a Grčka je ostala sama. Uspehom predstavljaju izjave koje su dali američki ambasador ili funkcioneri druge klase, dok ni Kipar više ne sarađuje s Grčkom. Izrael traži alternativu nakon što je Grčka odbila da sarađuje na projektu Evroazijske interkonekcije i otežava sprovođenje EastMed-a, Egipat želi da ima najmanje gubitaka u Libiji, dok u vezi sa Jordanom po prvi put o tripartitnom sastanku ministarstava spoljnih poslova nema zajedničke izjave.

S druge strane, pompezno najavljena Operacija IRINI je neefikasna, Italija razgovara s Libijom o infrastrukturi i nafti, sa Turskom o učešću u vežbama koje će se obaviti od septembra, dok EU razmatra upumpavanje više novca za izbeglice u Tursku.

Sve dok se Grčka realno ne pozabavi geopolitičkom situacijom koja se oblikuje bez nje, naći će se u nepovoljnom i nažalost nepovratnom položaju./ibna