Stav: Kome dati prioritet: demokratskoj politici ili ekspertima?

Stav: Kome dati prioritet: demokratskoj politici ili ekspertima?

Piše: Nikos Kotzias

Jedno od osnovnih pitanja u drevnoj Atini bilo je da li su u demokratiji eksperti ili politika imali prvu reč i ko od njih treba da donosi odluke. Za „Demose“ atenske demokratije, izbor je bio jasan: sva pitanja su politička i zato Demos odlučuje o njima, koristeći eksperte i njihove predloge.

Stručnjaci su neophodni da bi pomogli politici i demokratiji, ali ne mogu ih zameniti, niti im prethoditi. Suprotno Demosu, predstavnici tiranije obraćali su se stručnjacima kako bi opravdali svoje neprijateljstvo prema demokratskom funkcionisanju režima. Tirani su se uvek krili iza eksperata kako bi nametnuli svoju politiku.

Pitanje je: zašto su stari Atinjani izabrali da odluke donosi politika, demos? Zar ne prave greške? Naravno da prave! Treba se samo setiti neuspele kampanje Atinjana u Sirakuzi. Ali greške mogu da prave i stručnjaci, u stvari više njih (samo pitajte ratne istoričare o samoubistvima generala koji su odlukom uništili odbranu svoje zemlje). Istorija politike pokazala je da Demokratska politika čini manje grešaka od stručnjaka.

U pogledu etike, postoji još jedna razlika. Greške demokratije plaćaju oni koji donose odluke. Greške stručnjaka ne plaćaju. Zbog toga je zaključak u istoriji ideja uvek isti: Pitanje demokratske politike suviše je ozbiljno da bi se moglo prepustiti stručnjacima.

Mi smo se suočili sa istim problemom u borbi između Demokratske politike i vlasti koja se u hladnom ratu okrenula stručnjacima. Tada su se pojavile teorije oko „Technodomija“ želeći da ubede sve da postoji samo jedan pravi način da se stvari gledaju i to je stav administracije, jer su ga podržale tehnokrate. Ostali su navodno bili “jednodimenzionalni”, zastareli. Protesti 60-ih, posebno 1968.godine, zajedno s padom diktatorskih režima u 70-im, ta su uverenja pokopali sve do temelja.

Na kraju hladnog rata postojala su mišljenja koja su tvrdila da je „istorija završena“. Da je došlo vreme stručnjaka. To  su oni koji znaju i ljudi to mogu jednostavno konzumirati. Te teorije nisu mogle da izdrže test vremena. Većina ih se čak i ne seća.

Posle 2009. godine nastupila je velika ekonomska kriza. Ni države koje su je rodile, ni društvene grupe koje su nas dovele do krize zapravo nisu platile. U ime stručnjaka, najniže klase su platile cenu. Upravo se u to vreme pojavila teorema koja tvrdi da demokratija ne može da reši takve probleme. Da su prava rešenja ona koja su utvrdili stručni naučnici MMF-a, Evropske centralne banke, Trojka. Naravno, ustanovili smo da ne mogu koristiti niti jedan multiplikator.

Usred krize pojavila se zloglasna TINA (“There Is No Alternative” – Nema alternative) prema kojoj je politika međunarodne tehnokracije u službi velikog poslovanja, po definiciji, jedina ispravna, ali i jedina primenljiva. U ime međunarodnih i evropskih naučnika, demontirali su ekonomiju i društvo. Naučne discipline su tvrdile „priče“, služe samo jednom pogledu, slučajno njihovom. Svako neslaganje je prećutano i odbačeno. Mediji vlasti objavili su sveti rat protiv neslaganja.

Danas smo ponovo suočeni sa istom teoremom. Naučnici-tehnokrati (kao i uvek samo oni koji su povezani sa moći) ponovo se pojavljuju kao vlasnici jedinstvenog znanja i prava izbora (javnozdravstvena verzija TINA). Rasprava je zabranjena. Demokratski dijalog se doživljava kao „podela“. Mnogi mediji optužuju glavnu opozicionu stranku da želi, (oh! kakva sramota!) da se protivi. Iako bi se, prema njihovom mišljenju, trebalo ograničiti na pouzdanje stručnjaka u vlast i klimanje na sve.

Postavlja se centralno pitanje o tome kako su se države poput Južne Koreje i Vijetnama uspele boriti protiv pandemije testovima, „detektivskim“ poslovima u pogledu kontakata i ljudskih mreža, istovremeno zadržavajući svoju ekonomiju bez ukidanja politike, prava i funkcije socijalne zaštite. Neki vole da ignorišu ove slučajeve. Za mene kao naučnika i političara smatram ih vrlo interesantnim. Podsećam vas da demokratska nauka teži i oslanja se na najbolje prakse širom sveta.

Ukratko: ostajem borac za prioritet demokratske politike nad ekspertima. Za donošenje odluka potrebni su stručnjaci. Ali, one bi trebalo da budu u rukama politike. Oni ne daju „smernice“, kako lideri Nove demokratije navode u medijima. Političari su ti koji biraju koga će slušati i kako će ih koristiti. Sprovođenje bilo koje politike i mere koje je prate, čuvaju i podržavaju su ljudski izbor, a ne božanske jednosmerne ulice. Stari Atinjani su to razumeli i zato su verovali da su institucije i izbori delo ljudi, a ne bogova. Posledično, ono što „stručnjaci“ rade, podložno je analizi, ispitivanju, kritici i poređenju sa drugim rešenjima.

PS1. Neki ljudi bi konačno trebali pročitati Periklov „Epitaf“. Nemojte ga se plašiti. To nije tekst iz memoara Karla Marxa.

PS2. Takođe bi se trebali naviknuti na demokratsku raspravu. Kultura demokratije i kultura dijaloga su produktivne.

PS3. Demokratija ne rastvara ništa. Zahtev je da se politika krije iza tehnokrata, a da kasnije odgovori opoziciji.

PS4. Činjenica je da TV kanali preko najgorih amatera nude odgovore na kritična pitanja a prećutkuju mišljenja onih koji ne poštuju one koji traže ili čak mole za takvu podršku.

PS5. Zabrinut sam što su prvi put u istoriji lideri levice postali mikrofoni „čistih tehnokratsko-autoritarnih“ teorija o ulozi i funkciji nauke.

PS6. Čvrsti konzervativizam je uskraćivanje prava na kritiku. Neki ljudi s desne i leve strane trebali bi se pomiriti sa činjenicom da više nema zabrane kritike. / ibna

* Nikos Kotzias je bivši ministar spoljnih poslova Grčke, profesor na Univerzitetu za međunarodne odnose i spoljnu politiku i predsednik Pokreta za ideje i akciju „Pratto“.