U dva slučaja, i samo tada, stoka se može, štaviše: treba, tući: kad vas napada i kad drugačije ne možete da je odvratite od upada u vaše dvorište. Dakle, Hrvati, oba ste uslova ispunili pa zato: marš! Skinite nam se sa nježnika jednom za svagda!
U danima kada Srbija tuguje zbog četrnaest izgubljenih života u Novom Sadu, hrvatski politički i medijski krugovi izveli su združeni napad na Srbiju, besraman i zbog povoda, i beskrajno licemeran zbog forme.
Hrvatski portal index.hr, blizak Plenkovićevoj vladi, sinoć je pozvao građane Srbije da „zbog gotovo potpune cenzure medija u Srbiji i nemogućnosti građana Srbije da se o ovoj temi potpuno i istinito informiraju te izvjesne mogućnosti da se tema zataška“ saznanja o nesreći u Novom Sadu šalju njima, a oni će da objave i da ne dozvole da se zataška?!
U Srbiji dan žalosti, u Vojvodini tri dana.. Hrvati kažu da zataškavamo nesreću. Televizije neprestano izveštavaju sa lica mesta, ministar unutrašnjih poslova redovno saopštava dokle se stiglo sa istragom, predsednik države se obratio naciji, za večeras najavljeno njegovo gostovanje na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, studijima defiluju inženjeri i zvani i nepozvani da govore o mogućim uzrocima nesreće, Hrvati kažu cenzura!
Marš, bre!
Poslednji put ovako su Srbima kolektivno, pisali u avgustu ‘95. godine, pred „Oluju“. Iz aviona su bacali letke: „Srbi, vi se već povlačite… a ne treba, mi vam garantujemo sigurnost!“
I nije slučajno isti ton, jer su im i ovog puta namere iste, i obećanja lažna.
Cilj je da se u Srbiji poseje nepoverenje u institucije, da se javni prostor zatruje do te mere da najzad pukne ta toliko željena varnica koja će dovesti do prevrata.
Reč o je o kontinuitetu u politici koji, bez preterivanja to možemo reći traje od 1941. godine.
Pa samo dan pre tragedije u Novom Sadu u studiju njihovog nacionalnog radija pričalo se uz kikotanje o ubistvu Srbina kao o dobrom vicu!
Izvesni Mario Galić, vojni analitičar koji je na početku rata u Ukrajini govorio da će sve biti gotovo do 9. maja, i koji uporno tvrdi da Srbija pokušava da osvoji izlaz na more, pričao je kako bi lako bilo raketom oboriti Vučićev avion iznad Beograda, a izvesni Krešo Beljak, lider jedne stranke i poslanik, osuđivan zbog obijanja četiri automobila, dodao je da bi tako bila „završena priča o srpskom svetu“. Zamišljajući to, veselo su se kikotali Davor Ivo Štir, šef delegacije Evropskog parlamenta za odnose s Bosnom i Hercegovinom i Kosovom i unuk ustaškog pukovnika i pomoćnika jasenovačkog koljača Maksa Luburića, i izvesno Gordan Bosanac, navodni levičar i aktivni promoter politike Aljbina Kurtija. Odabrano društvo, Srbin bi rekao: „sve moj do mojeg“, ali pogrešno bi bilo zaključiti da je ovakav sastav izuzetak: u svakoj grupi od pet hravtskih političara danas, bar jedan će imati ustaško poreklo, dvojica će navijati za nezavisno Kosovo, a svih pet će biti protiv Srba.
Ispad provladinog portala index.hr, nezabeležen je u odnosima dve nezavisne države. Šta bi bilo, na primer, da smo mi pozvali Srbe sa Banije čije kuće srušene u zemljotresu 2020. godine još nisu obnovljene, da nam se jave? Ali nikako nije slučajno što je usledio sada, baš povodom nesreće u glavnom gradu Vojvodine. Hrvati su, u vreme NDH, kao nagradu za službu Hitleru, četiri godine imali Srem. Dopalo im se. Hteli bi opet!
I zato: marš!
Kurir.rs