Milica ima novi život zahvaljući bubregu koji je dobila od oca, a ima i dvogodišnju Iskru, koju je rodila nakon patnji i muka. Ali s poslom joj se nikako nije dalo. Zato je zapucala na otvorena vrata kod ministra zdravlja i već od juče je na novom radnom mestu – u sanitarnoj inspekciji Ministarstva zdravlja, za šta je i školovana. Međutim, Milica Cvetković Trajković (39) izuzetak je koji ima sreće, jer mnogi pacijenti koji čekaju organe ili su ih presadili su ono poražavajuće “pravilo” po kome teško dolaze do posla, budući da se, zaboga, misli da ne mogu raditi i da će biti više na bolovanju nego na radnom mestu. To sve treba da nas pokrene na delanje!
Milica Cvetković Trajković (39) iz Vranja zaposlena u sanitarnoj inspekciji Ministarstva zdravlja Autor: Privatna Arhiva
Za Milicu je čula cela Srbija kada je nakon višegodišnje golgote rodila Iskru, i to baš 4. avgusta 2022, na Blagu Mariju.
– A na Đurđevdan 2015. transplantiran mi je bubreg, sve na velike praznike. Problemi s bubrezima krenuli su još od šestog razreda, na kraju sam završila i na dijalizi, ali i imala sreće da otac može da mi donira bubreg. Potom je trebalo da čekam najmanje dve godine na pokušaj da zatrudnim, a čekala sam duplo više jer je i tu bilo problema. Ipak, uspela sam da dobijem moju Iskru – kaže za Kurir Milica.
A na Mitrovdan, 8. novembra, Ministarstvo zdravlja saopštava da je ministar Zlatibor Lončar i tog petka razgovarao s građanima, a među njima je bila i “pacijentkinja koja je nakon presađivanja bubrega postala i majka, a bezuspešno pokušava da zasnuje radni odnos”. Ispostaviće se – Milica, koja se s leđa i vidi na fotografiji Ministarstva zdravlja.
– Zvala sam na broj telefona objavljen za zakazivanje prijema kod ministra, na sastanku je bilo još ljudi, pa i neki iz mog Vranja. Otišla sam čisto da probam, pošto je doktor, a posebno hirurg koji je radio na transplantacijama. Verujem da me on, pored ljudi koji su u istoj situaciji kao ja, može najbolje razumeti. Rekla sam mu da 15 godina radim kod privatnika sve i svašta, pa sam tako kao tehnički sekretar radila na terenu i DDD poslove (deratizacija, dezinfekcija i dezinsekcija). A kada mi je ove godine isteklo porodiljsko, dobila sam otkaz kao tehnološki višak. Odmah sam našla posao u laboratoriji za uzorkovanje hrane i vode, gde su ljudi bili okej, ali sam vozila po 300 km dnevno. To stvarno nisam mogla da izdržim, ne smem toliko da se truckam po putevima s jednim bubregom, koji nosim već devet godina, uz koji sam imala i trudnoću, što ostavlja posledice. Na sve to trebalo je uskladiti imunosupresivnu terapiju, koju pijem kako ne bi došlo do odbacivanja bubrega – objašnjava Milica i dodaje:
– Bilo je nužno da odem kod ministra, pošto nije bilo razumevanja u mom gradu, gde svi znaju da sam imala transplantaciju i na to imala trudnoću. Želela sam šansu da radim u struci, sanitarno-ekološki inženjer specijalista sam, da mi diploma ne stoji u fioci, jer za sve što sam dosad radila niko mi je nije tražio. Pitala sam ministra da li za mene ima mesto u struci, rekao je: “Nema problema, dobićete posao.” I evo me u graničnoj sanitarnoj inspekciji u Vranju, baš u struci. Radim od 7.30 do 15.30, pregledam kamion, spremim papire. Kolega iz Beograda jako lepo me je primio, srećna sam što radim s nekim ko je iz moje struke. Neizmerno hvala ministru u moje ime, i u ime mooje porodice.
Mladen Todić, predsednik udruženja Zajedno za novi život, čiji je član i Milica, podržao ju je u nameri da ide do ministra.
– Nažalost, Milica je došla u situaciju da je morala da ode kod ministra, jer više nije imala način da se bori. Ali treba da postoji sistem da potencijalni poslodavci, možda velike kompanije, pruže šanse pacijentima koji su imali transplantaciju, ali i onima koji čekaju na presađivanje organa, a koji često ostaju bez posla i osnovnih primanja, a samo za kupovinu raznih suplemenata mesečna suma je ogromna. Nažalost, većina poslodavaca smatra da je osoba koja je imala transplantaciju i dalje bolesna i da će često biti na bolovanju. Ali ono što nas izdvaja od drugih jesu samo redovne kontrole i terapija koju pijemo. I to nije razlog za diskriminaciju. Kontaktirali smo nekoliko puta s poverenicom za zaštitu ravnopravnosti, odgovorila nam je da je to vrsta diskriminacije i da čak može da se povede postupak – kaže za Kurir Todić i naglašava:
– Evo ja s presađenom jetrom radim puno radno vreme, vodim udruženje, tri godine nakon transplantacije sam počeo da treniram i trčim neke trke. Apsolutno sam koristan svojoj porodici, pa i društvu.