Književnik Igor Marojević objavio je knjigu pet novela “Granična stanja” u izdanju “Derete”. Autor je knjige priča “Sve za lepotu”, za koju je dobio Andrićevu nagradu, i romana “Ostaci sveta”, koji je požnjeo rekordan broj nagrada (“Meša Selimović”, nagrada Grada Beograda “Stefan Despot Lazarević”, Zlatni beočug za trajni doprinos kulture grada BG i dr.).

U intervjuu za Kurir Marojević objašnjava koliko su mentalna stanja između neuroza i psihoze, koja opisuje još od naslova, povezana s krvavim majskim događajima u Srbiji.

Da li ste pisali novu knjigu s namerom da objasnite zašto smo poslednjih godina, posebno u maju, bili suočeni sa strašnim nasiljem?

– Ne. Ugovor s “Deretom” za “Granična stanja” sklopio sam još u maju 2022, a početnu ideju dobio sam u svojoj priči “Igrica” iz 2014, objavljenoj u okviru moje knjige “Beograđanke”. Tačnije, u reakcijama na nju. Iako mi je mnogo čitateljki zamerilo što tu naizgled pitku, a svakako komercijalnu knjigu kvari priča o vršnjačkom nasilju u osmom razredu jedne osnovne škole u Borči, ja sam već otprilike dogodine počeo da na portalima čitam životne i znatno brutalnije replike na tu priču iz srpskih osnovnih škola.

Šta vas je zapravo inspirisalo?

– Prisetio sam se jednog ranijeg masovnog ubistva, kad je jedan čovek u Velikoj Ivanči ubio 13 srodnika, suseda, pa sebe. Iako smo u maju ove godine dobili svetskog rekordera u masovnim ubistvima u kategoriji juniora, još se ne možemo meriti sa SAD. Da li znate šta je zabrinjavajuće? Teže je liku iz pištolja CZ-88 da po trenutnoj inspiraciji ubije više od tuceta ljudi nego imućnom američkom psihopati sa savršenim oružjem i uslovima, koji duže planira zločin, da počisti nekoliko desetina njih.

Knjiga počiva na krvavim događajima, ali u “Graničnim stanjima” nema previše krvi.

– Više su me zanimali uslovi nego način realizacije. Odnosno, u oba slučaja su u pitanju razni vidovi psihopatologije, PTSP, borderlajn, bipolarni ili narcistički poremećaj ličnosti, sadizam, sva ona stanja u koja psihijatri mahom još ne umeju da proniknu, a koja su izrazito prisutna među nama, samo je pitanje koliko smo ih svesni. Novele nisu mogle da budu previše krvave zato što, osim o mentalnim, govore i o geografskim granicama, ne samo između država bivše Jugoslavije nego i EU i pristupne zone.

Oslanjaju li se priče na stvarne događaje ili su ipak fikcija?

– U prvoj noveli, “Opšta mesta u vanrednom stanju”, opisujem istragu koja mi se desila u policijskoj stanici na frankfurtskom aerodromu, jer nisam imao pravo da stupim na teritoriju Nemačke sa isteklim španskim dokumentima zbog referenduma u Kataloniji. Drugi su s pasošem Srbije komotno prolazili pored staklene policijske ćelije ka domovini. Začudilo me je i sopstveno ponašanje, ali i ono jednog švapskog policajca, a ostalo je odradila mašta.

Najkrvavija i mentalno najzamršenija priča odvija se u završnoj noveli, unutar jedne srpsko-albanske porodice, naslovljenoj na oba jezika “Fam(i)lija”.

Srednja novela, “Pozitivac”, govori o tome kako su pred izbore 2020. u Crnoj Gori neki tamošnji mentalni sadisti iz sučeljenih političkih tabora, kao u parodiji vesterna, ispaljivali jedni na druge pljuvačku umesto metaka, a ona je bila prilično opasna s obzirom da je tada kovid bio prilično “in”… Mašta? Recimo.

Kažete da psihijatri ne umeju da proniknu u granična mentalna stanja kakvima se bavite i koja nas ugrožavaju. Zbog čega je tako?

– Uglavnom. Recimo, personal “neprofitne” ročesterske klinike “Mejo”, koja raspolaže sa 15.000.000-20.000.000 dolara i zapošljava 4.500 lekara i naučnika i još 60.000 radnika, napisao je tekst o narcisoidnom poremećaju ličnosti. U tom tekstu kaže: “Ne zna se uzrok narcisoidnog poremećaja ličnosti. Jednako kao i kod razvoja ličnosti i ostalih poremećaja duševnog zdravlja, moguće je da je uzrok složen. Pošto je nepoznat uzrok tog poremećaja, ne postoji poznat način da se on spreči.”

Koji je način da se bar naše stanovništvo nekako zaštiti od pošasti koje opisujete?

– Sistematsko ulaganje u psihijatriju. Ne samo kod nas nego i na Zapadu, stručnjaci za dušu rado motre vrlo tanane probleme kroz prizmu starinskih dijagnoza depresije ili anksioznosti, što je kao kad biste o istoriji Srbije dvadesetog veka pričali samo na osnovu razdoblja između atentata na kraljevski par Obrenović i Prvog balkanskog rata. Zaostali psihijatri su ne samo najveći srpski nego, s obzirom na sve veće pošasti ovog vremena, i najveći svetski problem.

(Kurir.rs)

Kurir