Miran i pitomi Srem, baškari se i pruža po poljima, njivama, tiho teče rekama, leluja niz pšenična polja. Ali zna i da prasne…
Udare gromovi i sevne kavga, besno uperen u nebo, ošine kandžijom Srem… Pa se opet umiri uz roj tamburica, poj ptica i miris kiselog testa, tek umeršenog i bokal vina iz podruma hladnog. I onda krene, tako, priča iz davnina o kući – čuvaru vremena kao i o ljudima koji su je kućom učinili. Ovo je priča o najstarijem kućerku u Sremu.
Etno-kuća u Ogaru – svedok vekova
Etno-kuća u Ogaru potice iz druge polovine XVIII veka. Zgrada je sagrađena u bondručnoj konstrukciji, sa ispunom od pletera i zidovima obloženim lepom. Na ulazu u kuću se nalazi mali trem iz kojeg se ide u sve tri prostorije: sobe sa strane i kuhinju u sredini. Osnova kuće nije uobičajeno pravougaona, jer je spoljašnji zid kuhinje pomeren u polje i dobijen je deo koji se u Sremu zove kućer. U kuhinji je sačuvan otvoreni odžak, kao i zidani štednjak.
Bogatstvo porodice ogledalo se u upotrebi tada retkog krovnog materijala – biber-crepa, a posebnu vrednost kući daje bogata obrada uličnog zabata. Ovaj objekat ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, što je dobio 1990. godine na inicijativu Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Sremske Mitrovice.
Porodična saga: Od Like do Srema
Poslednji vlasnik kuće bio je Aksentije Stojšić, a njegova sestričina, Dragica Aleksić, rođena 1929. godine, čuva uspomene na porodičnu priču.
Nekada davno, tri brata su došla iz Like i nastanila se u plodnom Sremu. Najstariji, Cveja, bio je dostojanstven, čestit i vredan domaćin. Druga dvojica, iako pošteni i vredni, imali su naprasnu narav, što je dovelo do tragedije kada je brat podigao ruku na brata. Nakon odsluženja kazne, najmlađi brat je nastavio život sa Cvejom, ali je kasnije stradao u ljubavnoj osveti.
Cveja je sa suprugom Stanom izrodio dvoje dece: Aksentija i Milenu. Dok je Milena pobegla u Obrež i osnovala porodicu, Aksentije je ostao u kući, ali se prepustio boemskom životu.
Jedna od najpoznatijih priča o njemu govori kako je poslat u Zagreb da proda 60 utovljenih svinja, ali je sav novac potrošio u kafanama i kockarnicama. Tek posle tri nedelje javio se porodici, moleći za novac da se vrati kući.
Ženio se tri puta, imao dve ćerke koje su tokom rata otišle u partizane i kasnije nastavile život u Subotici. Kada se razboleo, sestričina Dragica preuzela je brigu o njemu. Preminuo je 1985. godine, a prema sremskim običajima, poslednju noć proveo je u svojoj kući.
Od propadanja do zaštite
Godinama nakon njegove smrti, kuća je bila zapuštena. Tek 2012. godine lokalna samouprava je prepoznala njen značaj i započela restauraciju.
Danas je Aksentijev kućerak nezaobilazna turistička atrakcija opštine Pećinci. Posetioci su oduševljeni njegovom arhitekturom, velikim dvorištem, negovanim cvećem i rodinim gnezdom na odžaku.
Kad god čujete tamburašku pesmu “Ima jedan kućerak u Sremu”, setite se Ogara, Pećinaca i Aksentija. Možda pesma upravo peva o ovom kućerku i ljudima koji su u njemu živeli.
